[Shumsko_drvece]

Ime: Outcry (Sublustrum za rusko tržište)
Razvojni tim/Izdavač: Phantomery Interactive / The Adventure Company
Godina: 2008
Pogled/Izvođenje: Panoramsko razgledanje, brze (u dve-tri slike) animacije prelaska sa jednog čvora na drugi, koje se mogu isključiti.
Tema: misterija (u nedostatku boljeg žanrovskog određenja...)
Radnja: Brat vam šalje pismo kojim vas poziva da hitno dođete. Stan zatičete prazan, ali tu su čudna mašinerija, hemijska laboratorija, kao i dnevnik koji govori o Svetu Treperave Svetlosti...
Tip grafike: 3d renderovana
Oficijalni sajt: http://www.phantomery.ru/projects.html
Opis: http://www.adventuregamers.com/article/id,924
UHS link:
Za:
Kada se igra od koje ne očekujete previše i za koju jedva da ste i čuli u najavi, pojavi niotkuda i ugrize vas za zadnjicu, prva reakcija je, logično, zbunjenost. Bez apsolutno ikakve pompe, sa oskudnom reklamnom kampanjom u koju su uložena sredstva čiji je najverovatniji ekvivalent dnevni budžet za užinu i tri kesice samolepljivih sličica nekog osnovnoškolca, čuđenje se samo produbljuje. Nakon inicijalne zbunjenosti usledila je euforija, a kada su se osećanja slegla i primirila, slede i dve-tri reči o igri.

Znate li za onaj osećaj kada gledate film (ili igrate igru, mada se ovakvi slučajevi mogu nabrojati na prste jedne ruke) za koji ne znate ni kuda će vas odvesti, ni kako će se završiti, ni kakvu priču ima da ispriča? Outcry vas postepeno uvlači u svet ljudske podsvesti, postavljajući pitanja o granicama ljudske percepcije i iskustva, suprostavljajući svesnom poimanju stvari onaj skriveni, podsvesni aspekt koji preispituje stvarnost i, hteli mi to ili ne, izaziva strah. Outcry, ipak, nije psihološka studija, već igra - na svu sreću. Frojdove i Jungove teorije (uz puno drugih stvari) su poslužile samo kao inspiracija, i kao sjajan način da se igraču dočara teskobnost, anksioznost, strah i osećaj izgubljenosti. Šta je tu dobro, pitate se – pa, uvući igrača u jedan virtuelni svet, bio on ispunjen vilenjacima u helankama ili pak pretećim senama ljudske podsvesti, nije nimalo lak zadatak – a Outcry-u to itekako uspeva.

Grafika na prvi pogled ne izaziva previše pažnje – da bi vam se zatim sva ona predstavljena rđa, prašina, pa i sam vazduh koji presecaju oskudne trake svetlosti, uvukli pod kožu i naterali vas da celokupan vizuelni identitet igre posmatrate kao svojevrsno umetničko delo... Delo koje izaziva melanholiju, setu i nostalgiju. Delo koje se posmatra kao omaž nekoj drugoj, hard-soc stvarnosti karakterističnoj za pred-tranzicionu Rusiju. Ili Srbiju, ako baš hoćete.

Naravno, ovo je subjektivno viđenje stvari... Ali u tome je i poenta igre.

Drugi aspekat igre koji ostavlja bez daha je muzika. Orkestarske kompozicije briljiraju, a delovi izvedeni na klaviru su jednostavno sjajni, i jedni od najboljih koje sam ikada čuo u nekoj igri.

Što se zagonetki tiče, možete ih posmatrati kao lite verziju onih iz Myst serijala – puno poluga, prekidača i mehaničkih zavrzlama. Uglavnom su lakše od onih u spomenutom teškašu – što ne znači da nećete naleteti na par “koskica“.

Protiv : Samo šest slotova za čuvanje pozicija. Povremeni lov na piksele. Najgore od svega je potreba naratora da vam naglas pročita svako pismo i dokumenat na koji naletite – a njih je baš puno. Naravno, narator će čitati lagano, izražajno i bez žurbe, efektno vas sprečavajući da čitate sopstvenim ritmom - i konstantno vas nervirajući.