Ovoga puta sam se trudio da ne napišem kilometarsku poruku koja će ličiti na nučnu studiju, ali ne mogu:
Smatram da svi ovi ljudi koji napadaju video igre ,namerno ili slučajno skreću pažnju javnosti na pogrešnu stvar. Naime, ja bih rekao da je to što tvrde da samo video igre podstiču ljude da rade nasilne stvari, ili krajnje jadan pokušaj da se zamažu oči javnosti i skrene medijska pažnja, ili se radi o zaveri u čije postojanje i rad niko nije sasvim tačno upućen
.
Primer 1:
U Engleskoj je zabeležen slučaj nekog lika koji je ubio svog najboljeg druga, zato što je uvredio kraljicu, nazivajući je "mnogo lepom čamugom, koju bi rado opalio". Kasnije se ispostavilo da se to "Kraljica" odnosilo na lik zgodne tamnopute vampirice iz filma koji mu je ubijeni pozajmio.
Ovo samo pokazuje da nije bitno kako je sadržaj prikazan, tj čime, filmom, knjigom, ili video-igrom, ako je OSOBA koja gleda, sluša, ili igra pomenuto štivo psihički neuravnotežena, mogla bi da lako uradi nešto nepromišljeno.
Psihopatama ne treba dati nadahnuće za nešto što bi oni želeli da urade, ma kako to bilo prikazano, jer ne čine igre, filmovi i knjige ljude nasilnijim, već samo razbuktavaju taj nagon u umno poremećenim osobama. Niko dokucan ne bi uzeo pušku i izleteo na ulicu streljajući prolaznike, samo zato što igra Maksa Pejna, ili provali u plinsko skladište, i digne ga u vazduh, samo zato što, recimo gleda "Otpisane", zar ne? Činjenica da se baš one najnasilnije igre najbolje prodaju, je sindrom "Zabranjenog voća", tj. slađe je kad se ne sme
, i mogućnost da ljudi iskale svoj bes na gomili piksela i poligona, čime značajno smanjuju nivo stresa u svakodnevnom životu(To što ja igram igre više od drugih, samo pokazuje količinu stresa u mojoj svakodnevici)
Jasno je razgraničeno koje su igre za decu, a koje za odrasle, a to što u ovom podneblju deca tako lako dolaze do igara koje nisu za njih može se objasniti samo ovdašnjom WAREZ komunom, našim "ponosom i dikom".
Primer 2:
U vremenskom rastojanju od 5 do 11 godina, ja sam bio veoma nestašno dete, i najčešće bih tokom vremena za popodnevno dremanje nešto polomio, pokvario, ili već napravio neku štetu. Moja tetka je, kako samo ona to ume, proračunala da joj se više isplati da kupi "Terminator"(NES), nego da trči po kući kad god joj rodbinska deca dođu u goste i čisti polupane čaše, prosute kokice itd. Naravno, smislila je i određena ograničenja u vezi igranja. Svako je mogao da igra po 10 minuta, 15 ako se drugi slože, samo da "obrne nivo"
. Leglo joj je kao kec na desetku što je Nintendo imao strogu politiku cenzure, pa za "vapaje zabrinutih, umno osvešćenih roditelja" nije morala da brine. Ako bi se deca već potukla, barem ne bi ništa razbila, osim, možda, "partnera"
.
Ovo i nije primer, već neko moje zapažanje. Tvrdnja da igre ćine ljude izolovanijim od društva jeste tačna, ali je i lako rešiv problem. Najlepše je igrati se u društvu, jer virtuelni drugari i ljubimci nikad neće biti zanimljiviji ako ih sami posmatrate u tami svoje sobe, koliko su kada u društvu raspravljate o njima(komentare neupućenih da su takve teme za razgovor "debilske" ili "zaluđeničke", jednostavno ne slušajte). Jeste li ikad upoređivali svog tamagočija sa prijateljevim? Sigurno je zanimljivije nego kad ste sami. Ako već morate nekoga da krivite, krivite marketinški tim "Blizarda", što su očarali široke narodne mase gomilom prostih matematičkih formula(imam XYZ nivo, i bolji sam od tvog XYY nivoa! NJA,NJA,NJA,NJA!- E, ovakvo ponašanje je em neprisojno, em jadno).
Ne zaboravite da ste VI taj koji može da ugasi igru kad god poželi, a ne da IGRA, gomila binarnih brojeva raspoređenih da liči na neku sliku, upravlja vašim umom(prim. zabrinute strine: Ma ima tu nešto što hipnotiše decu
).
Prijatno vam igranje.