Posle razvojnog procesa koji je trajao duže od sedam godina, i nakon oduševljenja igračke javnosti demo verzijom iz 2012. godine (o čemu svedoče i brojne nagrade na igračkim festivalima), dugoočekivana puzzle igra Džejsona Robertsa konačno je pred nama. Nažalost, iako se strane kolege možda neće složiti, Gorogoa nije u potpunosti ispunila očekivanja. U pitanju je jedinstvena, kvalitetna igra sa upečatljivom atmosferom i zanimljivom mehanikom, ali sam gameplay ipak nije dovoljno zabavan da ovaj naslov dobije više od 80 poena.

Mehanika ove igre je vrlo specifična i teško je objasniti je rečima. Interfejs se sastoji od mreže sa četiri polja, a svako polje može da sadrži po jednu scenu. Vaš cilj je da glavnom liku, dečaku, napravite prolaz ka sledećem setu scena. Kako biste to ostvarili, pomerate scenu sa prvog polja na neko od tri preostala polja, pri čemu će se na prvom polju često pojaviti nova scena koja je bila sakrivena ispod ove prve, i dečaku će biti otvoren prolaz ka sledećoj lokaciji. Banalan primer bila bi (izmišljena) situacija u kojoj se dečak nalazi na mostu. Pomeranjem ove scene, otkriva se nova scena sa merdevinama. Onda vam samo preostaje da tu scenu postavite ispod ove sa mostom, kada će se dečak spustiti niz merdevine i igra može da se nastavi. Kako igra odmiče, ova mehanika postaje sve kompleksnija. Dozvoljeno je zumiranje i kretanje kroz scene u više stepena, iako se sam dečak uvek kreće po sopstvenom nahođenju. Ovakva mehanika i trud autora doveli su do niza raznovrsnih misaonih izazova, koji se ne zasnivaju na kompleksnim sistemima pravila, već na upotrebi mašte i razmišljanju „van kutije”. Tako je, na primer, u jednom trenutku potrebno da jedan ekran postavite iznad zupčanika koji se okreću na drugom ekranu, kako bi se cela slika okrenula i stvorila dečaku prolaz. Ove zagonetke nisu banalne (pogotovo u kasnijim delovima igre), jer je pred vama mnogo individualnih scena koje se sastoje od mnogo „podekrana”, a izazov je shvatiti redosled interakcija između mnoštva dostupnih ekrana.

Nažalost, često deluje kao da do rešenja dolazite slučajno, eksperimentisanjem i pomalo dosadnim višestrukim prolaženjem kroz scene u nadi da ćete ukapirati apstraktnu logiku igre. Iako je krajnji cilj jasan (obezbediti dečaku prolaz), ovde, za razliku od većine puzzle igara, uglavnom ne pokušavate da dođete do rešenja putem logičkog razmišljanja u okviru pravila igre, već prolazite kroz scene pomalo besciljno. Ova igra uglavnom nije previše teška. Iako zahteva upotrebu logike, zadovoljstvo kada posle uloženog napora dođete do rešenja, često nije veliko, ili čak ni ne postoji. S druge strane, zagonetke jesu neuobičajeno osmišljene i ne ponavljaju se, ali to više doprinosi „umetničkom” doživljaju igre, nego što je zaista zabavno. Slično važi i za magičan način na koji se brojne scene međusobno uklapaju, koji prkosi zakonima fizike, vremena i prostora i zaista je zanimljiv, ali to ne menja činjenicu da je igra na trenutke naporna.

Glavni razlog da preporučimo ovu igru odnosi se na njenu prezentaciju, koja je ujedno i jedini aspekt ove igre koji je odličan. Lepa, ručno crtana grafika i evokativna muzika grade uspelu, poetičnu atmosferu. Animacije su takođe vrlo lepe, a glavni je motiv da nastavite sa igranjem želja da vidite sledeću scenu i šta sve čeka dečaka na njegovom mističnom putovanju. Svet Gorogoe kombinuje mitološka i fantazijska okruženja sa prizorima koji su utemeljeni u stvarnom svetu, pa će tako dečak sa ulica melanholičnog savremenog grada često dospeti u svet bajke, i obrnuto. Priča je minimalistička, kriptična i ima mnogo potencijala za različita tumačenja, budući da nema dijaloga i da se sastoji od mnoštva scena koje nisu jasno povezane i čije je značenje verovatno alegorijsko. Ono što je sigurno jeste to da dečak pokušava da sakupi raznobojno voće kako bi se suprotstavio negativcu ove igre, azijskoj verziji zmaja. U globalu, grad u kome tokom igre provodite najviše vremena odaje istočnjački vajb, dok su ostale scene nadahnute raznolikim stilovima, pa su tu i prizori iz egipatske mitologije, ali i vilenjakinje i slične pojave i predeli iz zapadnjačke fantastike. Autor potencira na značaju priče, i ističe da je odbacio mnogo dobrih zagonetki jer se nisu lepo uklapale u priču. Nažalost, pošto je priča nerazrađena i opskurna, sve teorije ostaju u domenu... teorije, a nema ni govora o snažnom ili bar zabavnom scenariju. Srećom, priča je istovremeno i nenametljiva, ispričana je putem ambijentalnog pripovedanja i nema brojnih napadnih dijaloga i međuanimacija koje skreću pažnju na sebe, pa ovaj minimalizam u pogledu priče zapravo ne predstavlja manu igre, ali, takođe, ne doprinosi bitno utisku o ovom naslovu.

Autor ove igre je pokušao nešto drugačije, što svakako podržavam. Nažalost, ovaj koncept, ovako realizovan, ne funkcioniše previše dobro. Nije da je mehanika ove igre loša, iritantna ili neudobna, ali moglo je to mnogo bolje. S druge strane, s obzirom na sveopšte hvalospeve koje Gorogoa dobija širom interneta, možda je najbolje da je sami probate, možda vam se više svidi nego meni. Ako ništa drugo, svakako je u pitanju igra koja, zbog mobile-friendly interfejsa i prijatne, „tihe” atmosfere, deluje idealno za konzumiranje u parku, u vozu ili pored kamina uz topli napitak po izboru. Ovome u prilog ide i činjenica da traje samo dva sata. Kratko trajanje će nekom možda delovati kao mana, ali zapravo odlično pristaje ovoj igri, čiji bi koncept i osećaj male, intimne priče (uprkos pojedinim epskim trenucima) verovatno bili narušeni kada bi igra duže trajala.

Aleksandar ĐURIĆ