Klasičan MMORPG kakvog se sećamo je vrsta koja izumire, čega su svesni i momci i devojke iz ruskog Bitboxa, pa su rešili da scenu kojom danas pretežno vladaju kudikamo jednostavni MOBA naslovi uzdrmaju nesvakidašnjom igrom smeštenom u fiktivno okruženje koje podseća na srednjovekovnu Evropu, a faktor koji bi trebalo da je izdvoji od ostatka sličnih igara je surovi realizam, uz izgradnju i oblikovanje terena po volji (otprilike kao propali EverQuest Next Landmark). Sve nabrojano se nudi po skromnoj ceni od svega trideset evra, ali se ispostavilo da je Life Is Feudal previše ambiciozan za svoje dobro i da se izgubio u viru kompleksnih sistema i podsistema kojima nema kraja.

Opcije za kreiranje lika su prilično ograničene. Kako god da pomerate slajdere, koliko god vremena da provedete na ovom ekranu, na kraju ćete neizbežno završiti sa kopijom Vinija Džonsa. Pored standardnih stavki, kao što su ime, pol i rasa (ponuđene su tri „ljudske”, bez fantazijskih, u skladu sa načelom igre), tu su i atributi koji predstavljaju snagu, okretnost, konstituciju, intelekt i snagu volje. Na primer, brzina kretanja zavisi od težine opremljenih predmeta i prtljaga, pa je logično da veći strength i constitution omogućavaju nošenje veće količine tereta. Zatim, tu su i skillovi koji se odnose na borbu (cavalry, militia, footman, slinger i assaulter), a verovatno bitniji od njih su oni koji su vezani za crafting sistem (artisan, construction, nature’s lore i hunting), jer se veliki deo igre oslanja upravo na proizvodnju predmeta i njihovu primenu ili dalju prodaju. Poslednja u nizu statistika jeste luck, što nas upozorava da možemo da računamo na opaki RNG. Stvari na koje takođe treba obratiti pažnju u LIF svetu jesu glad i alignment. Dok je prva sama po sebi jasna, druga podrazumeva da igrači koji imaju pozitivan alignment gube manje skill poena nakon svake pogibije, a i obavljanje različitih religijskih rituala je znatno olakšano. Krađa, upad na tuđu teritoriju, maltretiranje ostalih igrača i ubistva smanjuju alignment.

Počinjete bez kučeta i mačeta, sa parom gaća vezanih kanapom i ciljem da sebi pre svega obezbedite krov nad glavom. U početku to će biti najobičnija udžerica, a za nešto iole kvalitetnije biće vam potrebno mnogo, mnogo truda i vremena. Problem je u tome što vam je za bilo koju akciju potreban i specifičan alat, a do njega dolazite trgovinom koja se obavlja u naseljima. U kasnijem toku igre moći ćete da se organizujete u guildove, potom i u čitava kraljevstva, pa izvol’te ako vam je do „Igre prestola”. Questova u klasičnom smislu nema, osim „questa” izdržljivosti živaca, jer ćete se u ovoj igri napešačiti za sve pare, pri čemu je vaš lik toliko kilav da ne može da preskoči najmanju prepreku (pitanje je čemu uopšte služi komanda za skok). Inventar nije uređen po principu mreže, već predmeti mogu da se bacaju na gomilu unutar inventarskog prozora, što posle određenog vremena postaje krajnje nepregledno. Opremanje predmeta ne izvršava se trenutno, već traje nekoliko sekundi, što je u skladu sa ranije pomenutim surovim realizmom. Najbolnija tačka ogleda se u nezgrapnom kontrolnom sistemu zbog kog je igranje veoma neudobno. Interakcija sa menijima, predmetima i objektima u okruženju vrši se pritiskom na taster tab, da bi se potom na ekranu pojavio kursor i u tom modu ne možete da se pomerate. Ovo dovodi do neprestanog prebacivanja iz jednog moda u drugi, čak i kada je u pitanju obavljanje najjednostavnijih radnji. Nejasno je zbog čega je neko iz razvojnog tima pomislio da je ovakav pristup pametna ideja, jer samo dodaje sloj bespotrebnih, redundantnih akcija između igrača i igre. Tutorijal postoji, ali je toliko loše urađen da ćete biti prisiljeni da jurite eksterni video-klip na YouTubeu ne biste li uopšte prokljuvili kako da napustite startnu zonu.

Posmatrajući uvod, uvidećete sličnosti sa igrom Civilization VI jer je za naraciju angažovan Šon Bin, koji svoj posao obavlja kako treba, što se ne može reći za voiceover ostalih likova jer oni redom zvuče kao da se porađaju na WC šolji. Muzička podloga je sastavljena od klasičnih srednjovekovnih melodija koje su dušu dale za opuštanje, iako je primetno da za njihovo komponovanje nisu upotrebljeni pravi instrumenti, mada to i onako nije bitna stavka za prosečnog igrača MMO naslova, jer će on svejedno da je utuli i odvrne TeamSpeak ili neki drugi VoIP klijent. Prvi susret sa novom varijantom Torque 3D enginea, čiji koreni potiču još od Tribesa 2, po kvalitetu prikaza, a i samom sadržaju početnih ekrana, neodoljivo podseća na Risen, što i ne bi bilo toliko loše da smo kojim slučajem ostali zamrznuti u 2009. godini. Loša animacija, preterana pomrčina u noćnim scenama, kočenja, treperenje senki, konstantno iscrtavanje objekata i tekstura bez obzira na vrednost draw distance podešavanja – stvari su koje u ovoj igri dođu k’o dobar dan. Dodajmo na to i ružnjikav interfejs, pa je jasno da se vizuelna privlačnost nije ni ukrcala na brod.

Life Is Feudal definitivno nije za svakoga, što takođe znači da mogu da prođu sati, a da u igri ne sretnete živu dušu i veći deo igre provešćete u samoći (što ne mora da bude loša stvar). Nikako nije user-friendly, jer kakav je to MMO koji početniku kao prvo iskustvo i inicijaciju pruža polučasovno trčanje u jednom pravcu kroz pustaru? Sigurno ima ljudi kojima se ovakav pristup sviđa – bačen si usred nedođije, pa izvoli, snađi se – ali, bogami, tako se ne pravi MMORPG. Life Is Feudal može da prođe ako ste se baš uželeli novog MMO-a i potreban vam je odmor od onog koji aktivno igrate, pod uslovom da ste dovoljno dokoni i ne smeta vam da za džabe cepate drva i tešete virtuelne daske dvanaest sati dnevno. Što se mene lično tiče, dosadniji MMORPG u životu nisam video.

Jan ČMELIK