Lako je biti ciničan prema trenutnoj generaciji video-igara, takozvanoj remaster generaciji – prepakivanje igara po tri miliona puta da bi se ponovo prodavale po punoj ceni, naslovi koji nisu nikada bili majstori svog zanata, ali ih je neko „omajstorisao” još jednom, sezonske propusnice, loot boxovi i još koješta. A onda se u svoj toj gunguli promoli jedna čista, magična igra i svi zaćute. Okami, ona divna avantura sa Playstationa 2 koju nije igralo dovoljno igrača, ali su svi znali da je gotovo savršena, ponovo je među nama.

Okami je zaista retkost u gaming svetu, igra koja sada prožima tri generacije konzola i opet uspeva da nas natera da se istopimo od sreće pred ekranom. Bez svih užasa koje AAA industrija pokušava da nam svali na vrat godinama, igračko iskustvo nas vraća u bezbrižna vremena kada bismo samo uključili igru i sati i dani su nestajali dok smo se predavali njenom svetu. Sa svojim HD izdanjem, igra se po prvi put može igrati i na PC-u, platformi od koje su japanski developeri predugo zazirali, novom domu koji se pokazao dostojnim jednog belog vuka.

Legenda kaže da je nekada davno Nipon bio pod terorom strašnog demona Oročija. Narodu je u spas došao bog Amaterasu, savršeno biće koje je u sebi čuvalo moći 13 bogova-zaštitnika i bilo sposobno da odbrani i obnovi svet. Otelotvoren u vidu bele vučice Širanui, Amaterasu je spasio Nipon i večno zaspao u kipu koji je ostao da čuva selo. Sto godina kasnije, usled nesrećnih okolnosti, Oroči se vraća svom divljanju i Amaterasu mora ponovo da okupi bogove kako bi uklonio tamu iz njihovog sveta.

Putešestvije kroz Nipon, nad kojim su se nadvili crni oblaci, provešćete u klasičnom 3D platformerskom maniru. Kao i njen zaplet, igra ne stavlja previše komplikacija pred igrača u početku i naizgled je samo još jedna akciona avantura sa strukturom nalik igrama serijala Zelda. Međutim, Amaterasu poseduje božansku četkicu kojom obnavlja porušeni svet, raščišćava tamu, a neretko i ubija demone. U početku će vaša četkica popravljati mostove i imati malu upotrebu tokom borbi, dok ćete vremenom dobijati komplikovanije tehnike za rešavanje logičkih i borbenih problema. I borbe će postajati kompleksnije, pa će božanska oružja i korišćenje okruženja zameniti zaletanje na glavonje i udaranje njuškom. Fleksibilan sistem crtanja selestijalnom četkicom u kasnijim deonicama omogućava i više rešenja za neke problema, a nikada ne kažnjava igrača ukoliko nema umetničku ruku i sasvim lepo prepoznaje koju tehniku ste iskoristili. Poluotvorena struktura igre će vas vući da istražite svaki kutak i eksperimentišete sa Amaterasuovim moćima, a sporednih avantura ima na pretek. Bez preterivanja, ovo je igra uz koju možete provesti i više od 50 sati, naročito ako je igrate onako kako su njeni autori zamislili – meditativno, upijajući atmosferu i temeljno prevrćući svaki pedalj sveta.

Okami nikada nije važio za naročito tešku igru. Uostalom, ipak ste u ulozi božanskog bića. Postoje nezgodne „kraljice” tu i tamo, gorostasni protivnici koji će zahtevati da pažljivo pratite šeme ponašanja i koristite sve iz vaše lepeze poteza, ali nikada se ne nailazi na nepremostivu prepreku. To ide ruku pod ruku sa opuštajućim tonom igre, gde se zahteva disciplina i strpljenje dok čitate kilometarske dijaloge ili se vraćate nazad do sela nakon ekskurzije ka lavirintskim nivoima. Kako se neki igrači šale, ako izdržite prvih 15 minuta uz igru i ispratite celu uvodnu priču, lepo ćete se snaći i sa ostatkom igre. Takođe, ne verujte da ste stigli do kraja igre kada vam se to prvi put bude učinilo, igra krije par kečeva u rukavu.

Dolazak belog vuka na PC prošao je bez puno muka, a s obzirom na to da je u pitanju Capcom, koji je uveliko verziran sa PC izdanjima, ostali smo i sa nekoliko neispunjenih želja. Ispostavilo se da su standardne PC kontrole kao stvorene za ovu igru, naročito prilikom upotrebe božanske četkice, kada možete precizno da crtate, a i sama kontrolna šema je smislena sa lepo raspoređenim bitnim tasterima. Navigacija po menijima iz nekog čudnog razloga nije najsmislenija i prihvata samo tastaturu, sa tipično uvrnutim izborom da se ’Backspace’ koristi umesto tastera ’Escape’ za povratak na prethodni ekran. Takođe, možda ćete želeti da invertujete obe ose za kontrole kamere. Ako odlučite da nabavite Okami HD za PS4, crtkanje je rešeno preko Dualshockovog malog touchpeda. To nije sjajno rešenje, ali je daleko bolje od drmanja analogne palice. Takođe, framerate je zaključan na 30 sličica u sekundi, kompromis koji autori navode da je morao biti izveden, jer je u 60fps testovima dolazilo do kompletnog raspada fizike i unutrašnje logike igre.

Sva kuknjava: „Oh ne, ne mogu da pokrenem ovo u 144 frejma da bi mi se sinkovalo sa monitorom” potpuno pada u vodu kada vidite Okami HD u pokretu. Malo je reći da je ovo predivna igra, i to već u full HD rezoluciji, a mnogo znači specifični grafički stil igre koji je bez po’ muke pretrpeo zub vremena. Ukoliko ikako možete, pribavite neki 1440p ili 4K monitor i zavrtite igru, topićete se pred ekranom. Utisak samo kvare ograničenja enginea, tačnije daljine iscrtavanja objekata, pa je „iskakanje” čitavih planina i kuća često i to kvari opšti utisak.

Još jednom smo se uverili da je Okami bezvremena igra. Mistična avantura i melem za dušu i telo, interaktivno umetničko delo sa više nego dovoljno sadržaja držaće vas uz ekran danima ili čak nedeljama. Ovo nije igra koju ćete juriti da završite što pre i u kojoj ćete loviti ačivmente, već magično i nadasve epsko putovanje koje treba gustirati lagano, a ima i dugme za lajanje.

Bojan JOVANOVIĆ