Vremena se menjaju. Začeci žanra point & click avantura i njihov zlatni period tokom devedesetih godina prošlog veka dobro su poznati svim malo upućenijim igračima. Posle popularizacije 3D grafike i izvođenja, avanture su pale u zapećak i, uprkos tome što su se sve vreme pojavljivale nove avanture (od kojih su neke čak i bile dobre), ovaj žanr nikad nije dostigao staru slavu. Početak Kickstarter manije od pre nekoliko godina obećavao je lepša vremena za avanturiste, ali sada, kada su se kickstartovane igre starih majstora pojavile, stičemo utisak da smo opet na starom, bar što se tiče kvaliteta aktuelnih avantura, a i onih najavljenih za mesece koji su pred nama. Jedina razlika je u tome što deluje kao da autori novih avantura više ne prave svoje igre isključivo iz ljubavi prema tradicionalnim izdancima žanra, već pokušavaju da ih osavremene i prilagode tržištu kako bi imale što veći broj igrača. Drugim rečima, pokušavaju da ih „kežualizuju” po ugledu na Telltaleove interaktivne priče i simulatore hodanja. U skorije vreme, imali smo dva primera koji jasno oslikavaju ovaj trend. Igra Conarium (SK 7/2017) bila je duhovni nastavak serijala Darkness Within, ali sa uprošćenom mehanikom i naglaskom na istraživanju. Sada je pred nama svojevrsni reboot još jednog serijala koji je pre petnaestak godina pokušao da avanturistima vrati nadu u bolje sutra (i u tome bio koliko-toliko uspešan) – Black Mirror (igre iz ovog serijala nemaju veze sa istoimenom TV serijom). Ipak, za razliku od prethodnika, novi Black Mirror može da se pređe sa minimumom uloženog truda, igračima ne donosi zagonetke koje zahtevaju malo više razmišljanja i pretežno se odnosi na istraživanje i praćenje priče. Naravno, sve to je sasvim u redu. Pravi problem ove igre je što nije toliko dobra.| Priča novog Black Mirrora nadahnuta je delima Edgara Alana Poa, Hauarda Lavkrafta i drugih pisaca horora. |
Priča novog Black Mirrora nadahnuta je delima Edgara Alana Poa, Hauarda Lavkrafta i drugih pisaca horora. U ulozi ste Dejvida, mladića koga početak igre zatiče u Škotskoj, na putu prema naslovnom drevnom imanju svoje porodice. Dejvid je većinu života proveo u Indiji jer je njegov otac, čija je smrt povod da Dejvid dođe u Škotsku, smatrao da je najbolje da se njegov sin drži podalje od kuće svojih predaka. Naravno, ubrzo po dolasku Dejvid otkriva da je mnogo toga čudnog u kući Crnog ogledala, koja je obavijena mračnom keltskom magijom... Grafika u maniru animiranog filma i povremeni izbori između nekoliko ponuđenih odgovora (nažalost, bez uticaja na dalji tok radnje) ukazuju na to da su autori iz nemačkog King Art Gamesa (poznatog po serijalu avantura The Book of Unwritten Tales) igrali naslove iz Telltaleove kuhinje. Ipak, novi Black Mirror zapravo više podseća na znatno pojednostavljenu tradicionalnu avanturu. Pored retkih (ali solidnih) logičkih zagonetaka u vidu raznih mehanizama, rešavanje problema se svodi na prikupljanje predmeta (uglavnom u neposrednoj blizini datog problema) i interakciju sa hot-spotovima, kada će Dejvid automatski upotrebiti odgovarajući predmet, pod uslovom da ga ima u inventaru.| Upravljanje je nezgrapno, neprecizno i naporno, a od vas se često traži da lika pozicionirate „u milimetar” uz neki objekat. |
Nažalost, u naporu da se igra približi mainstreamu, autori su uspeli da svoje delo učine neudobnim za sve igrače. Dejvidom upravljate pomoću tastature, ali je upravljanje toliko nezgrapno i neprecizno da se čovek zapita zašto nam jednostavno nisu ostavili old school point & click sistem upravljanja. Animacija kretanja deluje ukočeno tokom hodanja i smešno kada trčite. Problem je i što često morate da se pozicionirate „u milimetar” kada poželite da sačuvate poziciju (srećom, hot-spotovi će se istaći kada im se približite). Između svakog ekrana čeka vas preterano dugo učitavanje, koje testira strpljenje mnogo više od zagonetaka. Kamera se često postavlja u uglove koji i nisu toliko pregledni (neke predmete moguće je videti samo zbog kružića koji ukazuje na njih). Postoje i deonice gde morate brzo da reagujete da ne biste morali da učitate poslednju sačuvanu poziciju, ali one nisu zanimljivo osmišljene, a ni udobne za igranje, usled gore navedenih problema. Stekli smo utisak da je igra obavijena velom amaterizma, što je uočljivo i kada je reč o nekim sitnicama (na primer, kroz otvorena vrata vidite samo potpuni mrak dok ne uđete u sobu), ali i u pogledu nekih elemenata igre koji su krucijalni za udobno igranje.  |
Što se dobrih strana igre tiče, ističu se grafika i glasovna gluma. Zdanje u kome se najveći deo igre odvija lepo je dizajnirano, a modeli likova su prijatni oku i u skladu sa onim što Telltale radi (možda je pitanje da li se „stripski” nacrtani likovi uklapaju u ovakvu horor priču bolje ostaviti za neku drugu igru). Posebno se ističu eksterijeri, gde nezasićene boje i grain efekat lepo naglašavaju horor atmosferu. Nažalost, atmosfera je ipak neupečatljiva i nema ni traga od tihe jeze koju su autori verovatno hteli da izazovu, kako zbog generičnog scenarija, tako i zbog loše režije tokom brojnih dijaloga i međuanimacija, zbog kojih povremene štrecalice nisu nimalo efektne. S druge strane, kada prvi put čujete glasovnu glumu, koje se ne bi postidele ni igre sa mnogo većim budžetom, pomislićete da vas očekuje mnogo kvalitetnija igra...| Jedine svetle tačke igre jesu grafika i glasovna gluma, koje bude nadu da je pred vama mnogo kvalitetniji naslov. |
Ipak, svim nedostacima moglo bi da se progleda kroz prste kada bi scenario bio bolji. Zapravo, scenario jeste koliko-toliko pristojan, bar kada imamo na umu standarde koji važe u svetu igara, ali kada je to nešto na čemu se igra zasniva, bilo kako bi privukla igrača da nastavi sa igranjem, bilo kako bi izgradila atmosferu, onda „koliko-toliko pristojno” nije dovoljno. Bar da su napravili tradicionalnu avanturu sa razrađenim zagonetkama, pa da kažemo: „Ova igra ne pretenduje da bude klasik, ali je ipak preporučujemo avanturistima koji u ovom sušnom periodu traže bilo šta u svom omiljenom žanru.” Ipak, Black Mirror ne zaslužuje ni takvu preporuku. Aleksandar ĐURIĆ | | |
