Studio Reflections je našim čitaocima poznat po kreiranju igara koje imaju sve odlike indie produkcije, ali to, u suštini, nisu, jer ih finansira Ubisoft. Ovaj tim je u poslednje vreme hiperproduktivan. Nakon igre Grow Home i nastavka Grow Up, te nedavno predstavljene Atomege, red je došao na Ode, jedinstvenu platformsko-istraživačku igru čiji je glavni junak Džoj, bucmasta antropomorfna zvezda padalica koja se ruši na nepoznatu planetu čiji život ubrzano vene. Zadatak koji Džoj ima pred sobom je humane prirode i doslovce se sastoji od širenja radosti, reanimacije ostalih posrnulih zvezda (ne mislimo na otpatke „Grand” produkcije) i konačan povratak na nebeski svod. Ode je život započeo kao proba određenih dizajnerskih pomagala za kreiranje igara, pa odaje utisak prosečnog demoa ili jam sessiona, a takvom mišljenju doprinosi i podatak da je u izradi učestvovao i jedan od autora zaslužnih za serijale Rayman i Splinter Cell, s tim što se njegov udeo sveo na komunikaciju preko Skajpa. Odmah biva jasno da je Ode projekat kome se pristupilo sa određenom dozom nonšalantnosti, te naslov nije opterećen igračkim elementima na koje smo navikli, što ima svoje dobre i loše strane.

Minimalizam koji gaji ekipa u studiju Reflections ovde je još izraženiji nego u njihovim prethodnim ostvarenjima. Podešavanja skoro da nema, klasičan uvod ne postoji, ako ne računamo nekoliko linija teksta i animiranu sekvencu u trajanju od pet sekundi. Tu se ne završava spisak stvari koje su došle pod sekiru: sve što bi moglo da se ispreči između igrača i igre ogoljeno je do srži, pa ne očekujte UI, mapu, ni energetsku skalu, odnosno indikator preostalih života (što automatski podrazumeva da u ovoj igri ne možete da poginete). Tutorijal je takođe izostao, mada su kontrole i princip igranja jednostavni i sve je odmah spremno za akciju. Sama premisa je, takođe, jednostavna – Džoj svoju misiju izvršava skupljanjem i gomilanjem ostalih zvezda padalica koje ga (ili nju?) prate u stopu i one se spajaju sa manjim delovima zelene biomase raštrkane po svakom nivou. Kada se oni aktiviraju, budi se centralna, veća biomasa i otvara se prolaz dalje, a jednom kada ožive sve zelene gomilice unutar nivoa, stvara se portal koji vas vodi u narednu zonu. Sakupljene zvezde mogu da se lansiraju pritiskom na levi taster miša, desni ih „priziva” nazad, a pojedine logičke zavrzlame koje podsećaju na gađanje meta u streljani upravo zahtevaju njihovu upotrebu na taj način i zbog zbunjujućeg fizičkog modela njihovo rešavanje ume da potraje i pola sata, jer ste u milosti faktora slučajnosti. Džoj može da menja oblik kupanjem u raznobojnim baricama i jezerima. Tako će, na primer, žuta bara da vas smanji na veličinu klikera, što omogućava veću brzinu i veći domašaj skoka, a zelena vas praktično pretvara u gibajuću gusenicu koja doseže platforme koje su prethodno bile van domašaja. Iako Ode u velikoj meri odstupa od većine drugih platformskih igara, pojedini zaštitni znaci ovog žanra prisutni su i u ovom slučaju, pa se srećemo sa odskočnim platformama, lijanama, lansirnim rampama i sličnim prostornim preprekama i pomagalima. Svaki nivo je smešten unutar jasnih granica, ali Ode ostavlja veliku slobodu kretanja i gotovo da dostiže visine jednog open-world naslova. Gde god da krenete, male su šanse da se izgubite i stiče se utisak da uvek završite upravo tamo gde treba. Lutanje po mapama ni u jednom trenutku ne predstavlja mučenje, jer je svaka od njih praznik za oči, bilo da se radi o šarenoj pećini, disko-planini u suton ili vanzemaljskom arhipelagu.

Osobina koja Ode izdvaja od ostalih srodnih naslova ogleda se u neposrednoj interakciji sa delovima okoliša. Svaki objekat koji dodirnete u prolazu proizvodi jedinstveni zvuk, pa Džoj zapravo pukim trčkaranjem naokolo komponuje simfoniju i sve podseća na pojedine segmente iz Diznijeve „Fantazije”. Melodije koje se stvaraju na ovaj način uglavnom zvuče disharmonično, ali jednom kada sistem koji prati vaše pokrete ubode kako treba, pogotovo što ste bliže kompletiranju nivoa, tonovi koji dopiru iz vašeg ozvučenja deluju maestralno. Pored zvuka, kao ključne komponente ove igre, posebno zadovoljstvo pruža prosta i šarena grafika koja pleni šarmom, na šta smo već navikli od naslova koji potiču iz ovog studija. Nažalost, opšti utisak kvari najbitnija karakteristika svake akcione igre: fizički model se, najblaže rečeno, može opisati kao čudan, inercija je neprirodna, pa imate osećaj kao da slona od pola tone vodite po zaleđenom jezeru. Džoj se teško kontroliše, a frustracije još više podgreva kamera sa „zadrškom”, odnosno kasnim reagovanjem na pokrete kontrolera ili miša. Zagonetke sa kojima se igrač suočava previše su zaguljene, pa za jednu igru čija je svrha opuštanje i popravljanje raspoloženja, Ode ume propisno da iznervira. Uzevši u obzir jednostavnost grafičkih rešenja, ne čudi što igra radi sasvim korektno i na slabijim mašinama od preporučene.

Čudna fizička svojstva okruženja koja se direktno odražavaju na lakoću upravljanja, bedna dužina trajanja igre od jedva dva sata, u kombinaciji sa distribucijom isključivo putem Ubisoftovog servisa Uplay, koji baš i nije nešto preterano popularan, stvari su zbog kojih je vrlo lako moglo da se desi da Ode mast u propast. Međutim, Reflections odnosi poene za originalnost, kao i obično, a tu je i stvarno smešna cena – igra košta jedva duplo više od časopisa koji držite u rukama. Uprkos kontrolnom sistemu, „Odu radosti” u izvođenju Reflections filharmonije krase pozitivna ideja i atraktivna audio-vizuelna prezentacija, što ovu igru čini idealnom za decu, mada bi bilo još bolje da nije dostupna samo za PC, jer bi najmlađima užitak bio udobniji ispred konzole i velikog televizora.

Jan ČMELIK