Raspoloženi ste za nebrušenu izometrijsku, akcionu, stealth-RPG igru starog kova, koja u sebi objedinjuje veće ili manje prstohvate iz hitova kao što su Thief, Diablo, Witcher, Borderlands, Fallout, Dishonored, skorašnji Elex i mnogi drugi, odnosno miljee istočnoevropskih SF filmova iz osamdesetih, vesterna ili klasika nalik „Stalkeru”, „Battle Royaleu”, „Mad Maxu”, seriji „Firefly” i sličnima? Luckasti Poljaci iz novoformiranog Fool’s Theoryija, koji pod pojasom ima učešće u poslednja dva Witchera, Kholatu i Hard Westu, imaju pravu stvar za vas. Iza kriptičnog naslova Seven: The Days Long Gone krije se papazjanija sačinjena od pomenutih uzora, koja je verovatno i na papiru delovala kao loša i haotična ideja, ali se ispod grube spoljašnosti finalnog proizvoda zapravo krije pravi dijamant od igre.

Već tokom uvodnih taktova igre postaje jasno da je svet u koji je smeštena priča Sevena jedan široko, kompleksno i ambiciozno osmišljen živi organizam po kojem mile mnogobrojne frakcije, klanovi, agenture, razbojnici, trgovci i gomile probisveta, secikesa, psihopata ili krajnjih očajnika koji su digli ruke od svega. Igrač je u ulozi Teriela, bivšeg člana lokalnog lopovskog gilda u kapitolu Vetralske imperije, kojem će jedna naizgled rutinska misija infriltracije i lopovluka u obližnjoj bogataškoj vili promeniti život iz korena. Tarielu će se u lobanju urezati duh demona Artanaka, koji od tog trenutka postaje vaš verni saputnik, a kako nevolja nikada ne putuje sama, bivate i ekspresno lišeni slobode i bačeni na služenje zatvorske kazne na zloglasno i izolovano ostrvo Peh.

Svet Peha je neobično funkcionalan sudar post-apokalipse, steam/sajber-panka i gotovo feudalnog okruženja, gde se visokotehnološki retro-blejdranerovski svet budućnosti komeša sa daščanim brvnarama i kamenim zamkovima, čarolije i magija sa mikročipovima i nanotehnologijom, a energetske puške, plazma granate i napredni oklopi sa buzdovanima, samostrelima i bednicima odevenim u krpe i rite. U ovom delikatnom socijalno-parareligijskom ekosistemu, pored svega navedenog, ordiniraju i raznorazne živuljke, tehno-mutanti, abominacije i hazardni elementi okruženja. Lokalne vlasti delimično uspešno drže pod kontrolom sistem viza koje omogućavaju legalno kretanje po ostrvu isparčanom na zone odgovarajuće nomenklature (što vas ne sprečava da u njima boravite i mimo zakona, uz rizik da vas lokalne patrole presretnu, legitimišu i odrede za odstrel kraj puta).

Tarielov zadatak u svemu ovome biće, osim bekstva, praćenje Artanakovih instrukcija u cilju pronalaženja džinovskih, izgubljenih barki koje u sebi kriju ogromni tehnološki potencijal, dovoljan da poremeti tanani balans koji u imperiji vlada između cara Druguna i suprotstavljenih frakcija Biomansera (koji se zalažu za proterivanje tehnologije i kreiranje bioloških supstituta) i tehnomaga, koji na drugom tasu vage neguju beskompromisni kult integracije tehnologije u sve pore društva. Ovakva postavka igre opisana je samo u najkraćim crtama, a igrači mogu blagoizvoleti da se sa svim ostalim detaljima ovako glomazne i kompleksne priče upoznaju kroz sijaset unosa, opisa i objašnjenja u odeljku dnevnika pod stavkom Memories.

Samo izvođenje igre neodoljivo evocira uspomene na početke 3D akceleracije u svetu interaktivne zabave, što sigurno nije slučajno, s obzirom na to da cela stvar ima snažan retro šmek i gotovo uvek deluje kao nešto što je svetlost dana ugledalo posle nekoliko decenija tavorenja u nekom zakopanom bunkeru. Pogled odozgo, nemirna kamera koja se konstantno rotira dok se lik kreće, sićušni font i ružnjikave ikonice kao da su tu da odmah odbiju igrače sa manjkom pažnje i viškom želje da sve ovo batale i odu da otvaraju loot boxove iz Battlefronta 2. Druga linija koja odvaja one koji će igri dati šansu, ali je izvesno i bataliti tiče se gotovo konstantne neudobnosti tokom igranja, koja proizilazi iz nekoliko slojeva dizajna koji čupaju nokte dok žrtva ne zavapi „Dosta, priznajem!”. Tarielovo kretanje je neudobno i kruto, pentranje po elementima okruženja, trčanje, šunjanje i skakanje nekako usporeno i „kao pod vodom”, borbena mehanika donekle funkcionalna, ali i mušičava i bez mnogo milosti kada vas protivnici salete i uhvate u mašinu (efektno vas odbijajući ka liticama, ambisima i ponorima koji vrebaju sa svih strana).

Veću glavobolju od ove stvara specifično grafičko rešenje u kojem se određeni elementi zgrada i objekata iscrtavaju ili ne ukoliko se nađete u naseljima ili delovima ostrva sa gušćom, višespratnom arhitekturom (kako bi se obezbedila kakva-takva preglednost). Ovo često stvara komično-frustrirajuće momente u kojima niste svesni šta je platforma, a šta zid, da li je nešto samo neiscrtana površina ili zapravo prolaz, kuda vode neke merdevine ili stepenice i da li je igra napokon i sama digla ruke od sebe i počela da seje lebdeće likove svuda po mapi ili ih samo generiše na spratu na kojem se nalaze (a da dotični sprat ne prikazuje)... Ovome valja dodati i skučeni inventar koji ćete za tili čas napuniti opremom, oružjem, predmetima za kraftovanje i gomilom nepotrebnog krša, polupani ekonomski i novčani sistem u kojem će svi prodavci po pravilu kuburiti sa parama (i onemogućavati vam da prodate višak namaknutog, skupocenog oružja). Zatun, sistem pomenutog kraftovanja, apsolutno je abizmalan, nepotrebno višeslojan, a zahteva i mukotrpno prikupljanje materijala do tačke ključanja živaca. Neobično je tužna slika kada, posle dvadeset i kusur sati igranja, lista sa predmetima za izradu i dalje stoji zatamnjena, jer gomilu komponenata još uvek nemate pri sebi. Dodatni klipovi u točkovima tiču se, čini se, namerno trolovanog sistema fast travela, koji je organizovan u stilu metroa (sa čvorištima koja pripadaju po jednoj transportnoj liniji), koji je prethodno potrebno aktivirati hakovanjem terminala u strogo off-limits bazama i ispostavama.

Kako ništa nije konvencionalno, niti udobno u Sevenu, autori su se odlučili i za finalno ispuštanje mikrofona kada su bilo kakvi očekivani standardi za ovakav tip igara u pitanju. Džabe kopate po kategorijama gde su mapa, inventar, dnevnik ili tutorijali za igranje, Seven je RPG ekstravagancija koja nema u sebi sistem prikupljanja iskustva i napredovanja po nivoima. Da, tako je, čudovišni mutant oko kojeg ste igrali kazačok poslednjih deset minuta, trošeći stimpekove i jedva izvukavši živu glavu nakon što ste ga upokojili, iza sebe će ostaviti samo nekoliko iznutrica za kraftovanje, uz eventualni opisni unos u pomenuti odeljak Memories kada prvi put savladate tu vrstu neprijatelja. Nema brda iskustva, nema „ding!” zvuka da ste dostigli novi nivo ili dva sa šarenim unapređenjima, niti bilo kakve satisfakcije što ste savladali opasnost koju nije bilo predviđeno da nadjačate svojom slabašnom opremom. Osećaj kada porazite grupe protivnika je još gori: gomila generične opreme i smeća kojim ne želite da se zatrpavate, odnosno teške i skupe puške i oružje koje nećete uspeti da prodate po punoj ceni kod trgovaca, uz minimalni novčani gain koji ni izdaleka nije vredan traume fajta, činiće da se nakon svakog okršaja osećate sve bednije.

Svet Sevena je depresivno, prljavo mesto u kojem opstaju oni koji se ne junače, već se opasnosti sklanjaju sa puta, gledaju da konflikte reše pre svega preciznim prikradanjem i zabijanjem noža u leđa, dobro kalkulišu sredstvima koja su mukotrpno namakli i pre svega se uzdaju u svoje brze noge kada je vreme za bežaniju. Sistem profilisanja lika umesto toga počiva na instalaciji mikročipova, modula i njihovih unapređenja, koji omogućavaju određene korisne skillove (brzi teleport po terenu, stvaranje usporavajuće sfere, privremena nevidljivost i slično, odnosno gomilu pasivnih bonusa), koji se aktiviraju kontejnerima sa magičnom, žućkastom tečnošću koje ćete prikupljati po ostrvu (uz puno izazova i opasnosti koje to prati, jer su retko kad dati na tacni).

Nakon što vam je igra razdelila sve ove bubotke ispod i iznad pojasa, uspravila vas, obrisala lice natečeno od modrica i brižljivo potapšala po ramenu, prećutno potvrđujući da ste prošli inicijaciju i da ste je vredni, Seven pokazuje svoje skrivene kvalitete kojih dugo nećete moći da se zasitite. Pomenuta, turobna, ali i sjajna post-apokaliptična atmosfera u kojoj ste sam krojač svoje sudbine prošarana je gomilom interesantnih likova i situacija, kvalitetno napisanim dijalozima sa zdravom dozom humora i cinizima (gde prednjače odlične interakcije sa vašim cerebralnim saputnikom) i širokom slobodom da rešenju problema priđete na različite načine. Zadaci i kvestovi nisu bog zna kako inventivni, niti puni iznenađenja (naročito nakon onoga što smo imali prilike da vidimo u Elexu), ali doprinose atmosferi i neretko podrazumevaju više instanci za kompletiranje (i posećivanje svakog kutka ostrva). Raznovrsnost Peha vrca sa svih strana, potencirajući konstantno istraživanje, cunjanje iza svakog ćoška ili debla drveta i uživanje u načinu na koji su mnogobrojni i raznovrsni lokaliteti tako dobro uklopljeni u jednu haotičnu, a u isto vreme i funkcionalnu celinu. Poseban pečat dizajnu okruženja daje pomenuta arhitektura i izražena, kompleksna vertikalnost celog sveta, sa gomilom lavirintskih prolaza, prelaza, puteva, prečica, ćorsokaka, tajni i svega ostalog što će igračke vidre znati da cene u pokušaju da se promigolje i obiđu i vide baš sve što Seven ima da pruži.

Ako sve ovo zvuči kao vaša krigla piva, ako ste se naoružali neprobojnim živcima i strpljenjem, a čeznete za starim dobrim igračkim vremenima (ne očekujući ispeglane konvencije ili moderne udobnosti), Seven: The Days Long Gone je idealno štivo za duge, hladne decembarske noći.

Aleksandar DINIĆ