Novi Call of Duty je stari prijatelj koji se vratio sa rehabilitacije i jednog sunčanog jutra vam banuo na vrata. Ženi je doneo bombonjeru, deci neki fini uvozni keks, a vama obećanje da više nikada neće da šmrče tu groznu hemiju, da više nikada nećete morati da panično zovete gradske bolnice jednu za drugom i da dilerima pretite policijom. „Nema više eksperimentisanja, nema više dopa, sada sam čist kao suza”, osmehnuo se i zagrlio vas.

Da se izvukao u poslednjem trenutku, izvukao se... Trend blage, osvežavajuće „esefizacije” Call of Duty iskustva koji je započet sa CoD: Ghosts i nastavljen sa CoD: Advanced Warfare odjednom je eksplodirao u CoD: Infinite Warfare i od igre napravio virulentnog monstruma s nogama umesto ušiju i guzicom na mestu glave. Svemirske bitke, marsovski pokret otpora, zero-G nivoi, puškaranje na Jupiterovim mesecima i Džon Snou u ulozi najneubedljivijeg negativca u Sunčevom sistemu bizarni su miks koji će za deceniju ili dve biti ponovo pronađen i doživljen kao kultni hit koji je bio toliko loš da je zapravo super. Prošle godine u ovo vreme, međutim, niko se nije smejao, pogotovo ne verni godišnji potrošači CoD igara koji su masovno ignorisali igru. Za kompaniju kakva je Activision smanjeni devizni priliv je sudbina gora od sudbine gore od smrti, tako da je brzo pritisnut taster za factory default. Call of Duty za 2018. godinu vratiće se na plažu Omaha, u Karentan i Pariz, a zimu će da provede u Ardenima, što je scenaristički ekvivalent sigurne kuće, tople brvnare usred ledene pustare ili majčinog krila u kojem je uvek sve u redu, baš kao u Beču.

U sedmom redu vidim jednog debelog koji je napravio facu na pomen Omaha plaže... Sagledani iz perspektive kompletne istorije pucačkog žanra, Omaha, Normandija i Zapadni front su apsolutno izanđali klišei, ali u kontekstu mlade zapadne publike kojoj je CoD: WWII namenjen, ovaj setting će biti sasvim svež. Nisam ekspert za demografske statistike igračke zajednice, ali sam siguran da solidan procenat igrača koji će ovo igrati nisu bili rođeni krajem prošlog i početkom ovog veka kad je Normandija bila tema svakog drugog šutera. Smatram da nema ništa loše u tome da nove generacije Amerikanaca interaktivno dožive poslednji rat u kojem su njihovi preci bili na strani dobra umesto šampioni zla.

Call of Duty: WWII dolazi u trostrukoj formi na koju su nas navikli prethodni nastavci: u igri imamo sinematičnu single-player kampanju, PvP multiplayer i kooperativni mod Nazi Zombies. Količina sadržaja koji igra nudi i njegov potencijal za držanje višemesečne pažnje igru čine jednom od najisplativijih AAA igara u trenutnoj ponudi jer u poređenju sa, recimo, Assassin’s Creed: Origins i Wolfenstein: The New Colossus, koji osim single-playera nemaju da vam ponude ništa drugo, CoD: WWII je pravi novogodišnji vašar u kojem ne znate na koju stranu pre da pogledate.

Možda na single-player kampanju? Ona je prilično homogena i od početka do kraja prati doživljaje mladog Teksašanina Dejvisa i njegove braće po oružju. Od iskrcavanja u Normandiji do juriša preko mosta kod Remagena, iskusićete kompletan Drugi svetski rat na Zapadnom frontu iz perspektive pešadinca, uz tri „izleta” koji će vas staviti za komande tenka, lovačkog aviona i špijunke u štabu Vermahta u okupiranom Parizu. Ova tri nivoa fino presecaju kampanju, pružajući vam dašak svežeg vazduha kad se zamorite od blata, eksplozija i „zing” zvukova koje proizvodi izbačeni okvir iz M1 Garanda. Kampanja je klasične CoD dužine i na normalnom nivou težine može da se kompletira za šest do sedam sati igranja.

I pored melodramatičnih momenata, moram da pohvalim kampanju zbog insistiranja na klasičnim temama braće po oružju, heroizma i žrtvovanja i zbog protagonista koji razmišljaju kao živi ljudi. Glavni junak je mlad čovek koji silom prilika postaje heroj koji ne napušta ratnog kamarada u nevolji, koji se bori kao lav i koji želi da se vrati svojoj ženi i nerođenom detetu kad završi posao zbog kojeg je obukao uniformu... Možda sam pomalo paranoičan, ali igranju novih mainstream AAA igara pristupam za zebnjom da ću naleteti na novotalasne trendove socijalnog aktivizma i inkluzivnosti koje će autor pokušati da mi silom nabije u grlo, ali ovde toga, na sreću, nema. Jedina stvar koja mi se blago ne sviđa jesu pop-kulturne reference na „Spasavanje redova Rajana” (dokle više?!), „Band of Brothers” i, premijerno, na „Fury” sa Bredom Pitom u naslovnoj roli. Ovaj poslednji film zaslužuje da bude sahranjen u WC-u, a ne da bude citiran u jednoj respektabilnoj igri.

Multiplayer će, naravno, biti glavni razlog iz kojeg će neko da kupi Call of Duty: WWII. U igri ima devet modova (Team Deathmatch, Domination, Hardpoint, War, Search and Destroy, Gridiron, Kill Confirmed, Capture the Flag i Free-for-All), od kojih su svega dva nova (War i Gridiron). O Ratu smo opširno pisali u Prvim utiscima, ali ponovo valja naglasiti da se radi o dobro osmišljenom multi-objective modu u kojem su koordinacija i komunikacija među igračima više nego poželjne. Meni se posebno dopao War scenario u kojem u ulozi Nemaca morate da proterate tenkove kroz šumu u Ardenima i da kradete gorivo od Amerikanaca da bi tenkovi mogli da nastave ofanzivu. Saznaćete kako je bilo Joakimu Pajperu kada je bespomoćno gledao moćne Königstigere praznih rezervoara, nasukane u blatu i napuštene. Gridiron, s druge strane, pomalo liči na onaj kako-se-zvaše mod s loptom u Lawbreakersima i realno je običan gimmick koji je ubačen samo da bi figurisao kao „novina”. Za multiplayer mape i dalje važi da su pomalo prevelike za šest igrača po strani, što bi se lakše svarilo kad bi u igri postojao novi Nuketown, kojeg, nažalost, nema.

Multiplayer je i dalje vrlo brz i vrlo „twitchy”, što ga ne čini nimalo pogodnim za igrače slabih refleksa i/ili lagovitom internet konekcijom. Zao jezik bi rekao da kompletan ugođaj koji nudi multiplayer nije pretrpeo nikakve fundamentalne izmene u poslednjih 10 godina, ali bi samo delimično bio u pravu. Nema više duplog skakanja i wallrunninga, fala gnjurcu i Petru Dobrnjcu – ako mi se to radi, igraću Titanfall 2.

Velika novina za Call of Duty franšizu jeste štab (headquarters), „društveno čvorište” koje je urađeno po uzoru na Destiny 2. Štab vam nudi zilion korisnih i potpuno opcionih aktivnosti, interakciju s drugim igračima, preuzimanje dnevnih i nedeljnih questova, kupovinu loot boxova, kozmetičkih ukrasa i raznoraznih ludosti. U štabu možete da primate poštu, da igrate 8-bitne Activision klasike kao što je Pitfall, pa čak i da gledate druge igrače kako otvaraju svoje loot boxove! Primetna je želja autora da fiksira pažnju igrača na svaki mogući i nemogući način, da ta pažnja ne bi skrenula na Star Wars: Battlefront II, Destiny 2 ili, bože sakloni, na smrtonosni PUBG koji jede sve pred sobom. Bitno je napomenuti da CoD: WWII ne omogućava prodaju loota na Steam marketu kao što to dozvoljavaju CS:GO, PUBG ili Killing Floor 2, što će igračima koji su se nadali ekspanziji ekonomije u igri predstavljati razočaranje.

Nazi Zombies mod je nešto sa čime se nisam previše zezao, pre svega zbog toga što niko iz mog društva još nije nabavio igru, tako da sam bio osuđen na igranje s nasumičnim likovima koji po pravilu nemaju veze sa životom i svetom koji ih okružuje. You see, ovaj kooperativni mod zahteva da ljudi komuniciraju, da znaju šta rade, da ne srljaju kao Leminzi i da imaju tri čiste vijuge u glavi, što su preveliki zahtevi za prosečnog igrača u 2017. godini. Odigrao sam nekoliko partija, primetio da su mape i zadaci nepotrebno zakomplikovani, slegnuo ramenima i okačio zombi slaying rukavice o klin da čekaju neka bolja vremena.

Call of Duty: WWII je tehnički vrlo impresivna igra, jedan od prvih naslova koji eksplicitno reklamira podršku za HDR na PC-ju (pored konzola, gde je to nekako „uobičajnije”). U nedostatku HDR kompatibilnog monitora, morao sam da se zadovoljim standardnom "ponudom" vanserijske grafike u 4K rezoluciji, koju sam u interesu udobnog frejmrejta oborio na 1440p da bih imao 60 fps u svim modovima igre (i7, 16 GB RAM, GeForce 980 Ti).

Svest o napretku grafike i produkcije u igrama najbolje možete produbiti ako instalirate Call of Duty 2 (2005) i odigrate iskrcavanje na Omaha plažu, čime počinje i CoD: WWII. Ili, još bolje, instalirajte Medal of Honor: Allied Assault koji je stariji dodatne četiri godine i koji takođe ima nivo s iskrcavanjem... Ako vas sve ovo mrzi, na Youtubeu imate split-screen komparacije starog i novog. Kad se sledeći put budete pitali zašto su igre svake godine sve veće i zašto CoD: WWII zauzima čak 74 GB na SSD-u/HDD-u, setite se ovog poređenja i salutirajte neumoljivom duhu tehnološkog napretka.

Miodrag KUZMANOVIĆ