INTERNET<>
112017<><>

Tromeđa odnosa politike, psihologije i zabave

SZO, laži i video-igre

Novi nacrt Svetske zdravstvene organizacije o zavisnosti od igara, situacija u Kini i negativna kampanja protiv te zemlje

Ovaj tekst se oslanja na podatke i zaključke koje smo izneli u tekstu iz prošlog broja (Dva sata otrova).

Nastavljamo sa poznatom pričom o negativnoj kampanji pojedinih zapadnih medija o Kini. U proteklom periodu pojavila su se čak dva takva narativa vezana za fenomen online igara, jedan o navodnom šikaniranju Tencent korporacije od strane kineske vlade, a drugi o predlogu novog nacrta Internacionalne klasifikacije bolesti Svetske zdravstvene organizacije (SZO u nastavku), kojom se predviđa uvođenje dijagnoze zavisnosti od igara.

Priča

Priča koju ste mogli pročitati u zapadnim medijima, svodi se na to da Kina želi da progura novu dijagnozu zavisnosti od video-igara, kako bi podjarmila gaming korporacije i strože regulisala količinu i sadržaj online video-igara koje su dostupne građanima. Navodi tih totalitarnih planova nisu potkrepljeni ničim konkretnim, već se, kao i obično, totalitarne ambicije Kine izvlače iz vazduha, jer oni bi to možda mogli da urade kasnije kada se sve ovo završi. Naravno, mogla bi i Belgija, ali nikom ne pada na pamet da bez dokaza tvrdi tako nešto. Kad bolje analizirate zaključke u zapadnim medijima, shvatite da je ova priča šuplja kao švajcarski sir, čak i ako se oslanjate samo na podatke koje vam oni iznesu i na njihovu internu logiku, da ne govorimo o slici koju stičete kada se bolje obavestite o celoj stvari.

Ako, kao što nam zapadni analitičari kažu, Kina planira da iskoristi status zavisnosti od video-igara ili interneta kako bi zatvarala disidente, zašto bi onda radila na sprečavanju ljudi da se u ove sankcionisane aktivnosti uključe, kao što isti analitičare tvrde po pitanju Tencentovog ograničenja igranju King of Glory. Logika ne dozvoljava da i jedno i drugo bude tačno. Ako je cilj da se iskoristi izgovor da se ljudi preterano igraju kako bi ih zatvorili, on je neostvariv ako se upotrebom sijaseta metoda ljudi onemogućavaju da se preterano igraju, i samim tim pruže izgovor za zatvaranje.

Pored toga, bazirati optužbe na tome da je Kina pokretač ove inicijative, apsurdno je kad se u stvari na kojoj je cela priča bazirana, izjavi zaposlenog u SZO, Kina ne pominje. Povodom usvajanja predloga nacrta nove klasifikacije, doktor Džofri Rid (Geoffrey Reed) je izjavio da su delegacije azijskih zemalja insistirale da se ova dijagnoza uključi u nacrt. Znači, po zapadnim medijima, azijske zemlje su Kina, jer su oni smislili da bi se priča najbolje uklopila u narativ negativne propagande ako je jedino i isključivo Kina mastermind iza ovog nacrta. Činjenica da je rečeno više azijskih zemalja (iz konteksta možemo zaključiti da se misli na značajan broj), i da Kina nije pomenuta, kao kolovođa cele priče jednako potkrepljeno može se označiti i Bangladeš, Malezija ili Katar. Mogli bismo napraviti daleko bolji slučaj da iza cele priče stoji vrli saveznik Zapada, Južna Koreja. U Južnoj Koreji su nalozi osoba mlađih od 16 godina automatski odjavljeni nakon ponoći u svim online igrama. Pre nekoliko godina je u parlamentu te zemlje za dlaku propao predlog da se video-igre regulišu po istim pravilima kao kockanje i psihoaktivne supstance, da bi kasnije bio uveden limit na količinu novca koja se može uložiti u online igranje i kockanje. Južna Koreja je zemlja u kojoj je zavisnost od online igara enorman problem. Tamo postoji niz klinka za odvikavanje, a za kliničke slučajeve se smatra više od 10% igrača. Veliki broj igrača igra preko 85 sati nedeljno, a pri tom, veliki procenat najkritičnijeg segmenta igračke populacije jesu maloletnici. Kina, koja je zvanično klasifikovala zavisnost od interneta i igranja još 2008, nije žedna internacionalnog priznanja politike koju primenjuje već celu deceniju, dok vlada u Južnoj Koreji, koja zavisi od mišljenja stanovništva i podrške Zapada, prilikom uvođenja radikalnijih mera mora imati institucionalnu potporu tela kao što je SZO. Za razliku od pomutih kolega, kako nemamo dokaze da Južna Koreja stoji iza guranja ove inicijative, ne tvrdimo da je to slučaj već samo želimo da vam demonstriramo da je čak i ta opcija daleko utemeljenija na trenutno poznatim činjenicama od narativa zapadnih medija da je sve zli plan Kine da tlači svoje građane igrače.

Mala nevolja u velikoj Kini

Što se tiče primene regulativa vezanih za lečenje zavisnosti od interneta ili igara u Kini, i tu ste svakako mogli pročitati svašta u zapadnim medijim, koji se svesrdno trude da opišu centre za rehabilitaciju od zavisnosti kao mešavinu Gulaga i sabirnog centra u Kaleu, u koje vlada smešta svakog ko se previše igra, surfuje ili je samo sumnjiv, pa je internet zavisnost izgovor za njegovo zatvaranje. Morate da im verujete na reč pošto sa dokazima slabo stoje jer ti, po njima samima, ekstremno iskusni i vešti novinari nisu u zemlji koju u drugim člancima opisuju kao prepunu nesposobnih i korumpiranih činovnika, uspeli da pribave više od dve, tri fotografije usukanih kineskih geekova u uniformama i nekoliko anonimnih ispovesti bivših pitomaca koji su navodno prošli pakao samo zbog toga što su igrali Lineage 15-16 sati dnevno. Ali tu je implicitni imperativ da im verujemo, jer je Kina zla.

Na stranu činjenica da ne postoje odredi namrgođenih ljudi u kožnim mantilima koji omladince odvlače od kompjutera do logora, već se pod zlokobnom definicijom da vlada šalje zavisnike u rehabilitacione centre krije činjenica da su ih tamo uputile zdravstvene ustanove (koje su u Kini, kao i u ogromnoj većini drugih zemalja, u nadležnosti države), uglavnom pošto su svojom posvećenošću kliktanju zaradili medicinski ili mentalni problem. Ne pominje se ni činjenica da je veliki broj maloletnika tamo upućen na zahtev roditelja, kao i da se veliki broj ljudi dobrovoljno prijavljuje na odvikavanje.

Iz onoga što smo mogli da vidimo i zaključimo iz kineskih medija, zvaničnih i nezvaničnih (malih medija i nezavisnih reportera kritičnih prema vladi), uslovi u rehabilitacionim centrima su uporedivi sa uslovima u našim ili američkim (sa kojima smo, opet koliko je to moguće, upoznati iz pisanja lokalne štampe) institucijama za rehabilitaciju. Praksa slanja dece sa zabrinjavajućim internet navikama na koju se pojedini kineski roditelji odlučuju, uporediva je sa američkom tradicijom slanja dece u vojne škole da se nauče šta je disciplina. Međutim, treba skrenuti pažnju na privatne ustanove za rehabilitaciju, ne samo od interneta, koje postoje u SAD gde kojekakvi šarlatani i prevaranti uzimaju keš od zabrinutih roditelja, kako bi decu navodno izlečili od zavisnosti od interneta, psihoaktivnih supstanci ili trećeg vida lošeg ponašanja, primenom krajnje nemedicinskih i neetičkih metoda u nehumanim uslovima.

Hajka na Kinu po ovom pitanju počiva na tome da oko određivanja statusa zavisnosti od igara ne postoji konačan konsenzus vodećih svetskih stručnjaka, kao i na pretpostavci koja se ne dovodi u pitanje i koja glasi da Kina uvek vrši zloupotrebu svega kako bi maltretirala sopstvene građane.

Mada rizikujemo da nam dodele orden Toma Kruza prvog stepena, moramo napomenuti da se retko dešavalo da se vodeći svetski psiholozi u bilo kom trenutku na bilo koju temu u potpunosti slože, dok su se zloupotrebe psihologije dešavale od kad postoji psihologija. Mnogi istaknuti pripadnici pokreta kontrakulture i veliki postmodernisti, od kojih je verovatno najglasniji i najpoznatiji Mišel Fuko (Michel Foucault), smatrali su celokupnu psihijatrijsku praksu perfidnom demonstracijom državne sile sa ciljem da se sankcionišu i patologizuju svi vidovi ponašanja, osim usko definisanog koje je državna sila normirala zarad jače kontrole stanovništva i drugih ciljeva. Dok zaista postoje naznake da je psihijatrija korišćena u političke svrhe u Sovjetskom Savezu i Maovoj Kini, to važi i za zapadne zemlje, gde su sada ozloglašeni eksperimenti obaveštajnih službi daleko premašili sve što su komunističke zemlje ikad pokušavale. Pomenućemo eksperimente sa LSD-jem koje je vršila CIA ili eksperiment sa brisanjem sećanja i usađivanjem novog identiteta podložnog kontroli koje je vršio kanadski psihijatar Donald Ian Kameron (Donald Ewen Cameron), pri čemu je drogama i elektrošokovima ljudskim zamorčićima brisana celokupna ličnost, posle čega nisu mogli da funkcionišu u društvu. Takvi poduhvati su preduzeti jer se propagiralo da komunističke zemlje rade to isto, što, kao što sad znamo, nije bio slučaj, te su propagandom opravdani nehumani postupci. Pomenućemo i rasprostranjene zloupotrebe psihofarmacije koje se danas odvijaju u zapadnim zemljama, gde se radi profita farmaceutskih korporacija ljudi i deca nepotrebno kljukaju psihomedikamentima, ili slučaj njujorškog policajca koga je policijski psihijatar strpao u ludnicu nakon tvrdnje da su statistike kriminala lažne, a ispostavilo se da, ne samo da nije bio mentalno bolestan, već i govorio istinu, te je tužio grad i dobio odštetu.

Autor ovog teksta je mišljenja da će psihologija znatno napredovati u budućnosti i da svakako postoji mogućnost da za sto godina na današnje teorije i tehnike gledamo kao danas na elektrokonvulzivnu terapiju, što je jedan od razloga što se vrhunski naučnici spore po mnogim pitanjima, pa i po pitanju zavisnosti od video-igara.

Mogu da prestanem kad god hoću

Predmet podela među stručnjacima iz oblasti psihologije po pitanju zavisnosti od video-igara nije neka trivijalnost, spor oko postojanja problema ili neka od simplifikovanih predstava koje mediji (i domaći) plasiraju po ovom pitanju, već veoma kompleksna tematika koja zahteva odrađenu stručnost da bi se sve nijanse problema analizirale. Kamen spoticanja u stvaranju stručnog konsenzusa po ovom pitanju nije samo terminologija ili kriterijumi za klasifikaciju, već i veoma različite vizije tretmana, koje su često uslovljene društvenim faktorima i od kojih zavisi i odgovor na dve prethodne stavke, kao i na osnovno pitanje da li klinička zavisnost od video-igara postoji. Sama činjenica da društveni faktori utiču na tretman (što opet povlači razliku u kategorizaciji) znači da metodi shvatanja i tretmana ovog problema mogu varirati u drugačijim društvima.

Ako čitate i šareniji deo Sveta kompjutera, znaćete da potpisnik ovih redova, ne samo da igra igre, već ih i opisuje, te da sigurno nije jedan od onih neobaveštenih koji kukaju o pošasti igranja. Vredi napomenuti da je fenomen zavisnosti od igra gotovo neraskidivo povezan sa online multyplayer igrama, i to sa dobrim razlogom. Autor ovog teksta aktivno igra i online igre, tako da prema njima može imati samo pozitivnih predrasuda, što treba uzeti u obzir čitajući naredne redove, koji nisu širenje panike od igara, nego pregled činjenica. Razlog što su online multyplayer igre uzrok zavisnosti od igara, leži u tome da su ljudi društvena bića koja vole da se takmiče i stiču status. Online multyplayer igre postaju mehanizam za sticanje statusa, a ljudi koji iz nekog razloga nisu zadovoljni svojim statusom u drugim segmentima života, razvijaju nezdrav odnos sa igrama koje im predstavljaju jedini put do osećaja uspeha, za razliku od velike većine igrača kojima je uspeh u igrama samo jedan od puteva do statusa i samo jedan od elemenata onog što oni smatraju svojim statusnim položajem. Što status baziran na uspehu u online multyplayer igrama u društvu biva priznatiji, to je više ljudi koji će se odlučiti da se fokusiraju na taj element statusa i više će vremena tim naporima posvetiti, što je verovatno jedan od razloga narastajućeg problema zavisnosti od igara, posebno u Aziji. Proizvođači online multyplayer naslova često neetički eksploatišu potrebu igrača za socijalizacijom i statusom kroz uvođenje igračkih mehanika koje igračima nameću imperativ ulaganja velikih količina novca i vremena kako bi svoj položaj u igri unapredili. Takođe se koriste i drugi psihički mehanizmi, kao što je recimo sistem nagrada baziran na prostoriji za uslovljavanje operatora iliti Skinerovoj kutiji (Skinner’s box, nazvan po naučniku koji je izvršio poznati eksperiment sa uslovljavanjem) gde se igrač periodičnim nagradama dresira da u nedogled ponavlja identične postupke.

U istočnoazijskim zemljama, problem primene eksploatatorskih taktika od strane izdavača online multyplayer igara je posebno zabrinjavajući, jer svako upoznat sa tematikom zna da naslovi namenjeni tom području imaju neverovatn stepen monetizacije, pay to win mehanika i obilato upotrebljavaju psihološke mehanizme igrača kako bi razvili zavisnost i time izvukli što više para.

Bolje sprečiti...

Iz perspektive srpskog igrača koji uspešno integriše igranje u život i ima defanzivan stav po pitanju svojih navika, zbog sredine koja ne razume ljubav prema igrama, ovo može zazvučati kao napad na najvažniju sporednu stvar na svetu (hint, nije fudbal) ali to nije slučaj. Zavisnost od igara je realan problem svuda u svetu, bez obzira na zakonsku i medicinsku regulativu i svako negiranje radi odbrane igračkog identititeta ne pomaže osobama koje imaju realne probleme. Posebno nije dobro zauzimati neobaveštene stavove, pothranjene propagandnom, koji se odnose na drugačije društvo sa kojim nismo dovoljno upoznati. Narativ zapadnih medija nije tačan, ovde nije u pitanju pokušaj Kine da se pod okriljem borbe protiv izmišljenog problema sa nekim obračunava, već o iskrenom zalaganju većeg broja azijskih zemalja da nađu medicinski i naučno prihvatljiva rešenja kako bi se izborili sa društvenom krizom koju zavisnost od online igara predstavlja u tim zemljama. Lažne optužbe, bazirane na izmaštanim i lošim zaključcima, uperene protiv Kine štete, ne samo ugledu te zemlje, što je verovatno i cilj ovih novinara, već i njihovim društvima, jer pored potpirivanje atmosfere straha i sumnje, otežavaju građanima sopstvene zemlje da objektivno i trezveno sagledaju fenomen zavisnosti od igara.

Srđan BRDAR

 
Bezgotovinski, digitalni sistem u Indiji
Bezbednost
Tromeđa odnosa politike, psihologije i zabave
Šta mislite o ovom tekstu?
WWW vodič
Home / Novi brojArhiva • Opšte temeInternetTest driveTest runPD kutakCeDetekaWWW vodič • Svet igara
Svet kompjutera Copyright © 1984-2018. Politika a.d. • RedakcijaKontaktSaradnjaOglasiPretplata • Help • English
SKWeb 2.54
Opšte teme
Internet
Test Drive
Test Run
PD kutak
CeDeteka
WWW vodič
Svet igara



Naslovna stranaPrethodni brojeviOpšte informacijeKontaktOglašavanjePomoćInfo in English

Svet kompjutera