SITNA CREVCA<>
092017<><>

Istorija nosača zvuka

Vek i po muzike

Pre 160 godina napravljen je prvi zvučni zapis i mnogo toga se desilo u međuvremenu, sve do današnje ere striminga zvučnih fajlova

Od kada znamo za sebe slušamo snimljeni zvuk, ali ne razmišljamo mnogo o tome, već samo uživamo u konzumaciji. Međutim, radio, film, televizija, muzička industrija... Ništa od toga ne bi postojalo da nemamo mogućnost snimanja zvuka (dobro, i slike, ali ovde ćemo se baviti samo zvukom). Pokušaćemo da vam predočimo istorijat i razvoj nosača zvuka jer su, pre nego što se zvuk čuvao u fajlovima kao danas, postojali mnogi drugi načini da se zvučni zapisi sačuvaju. Tokom čitavog razvoja tehnologije snimanja i reprodukovanja zvuka javljali su se i uređaji koji se mogu smatrati legendarnima, bilo zato što su bili prvi, najbolji ili najprodavaniji, pa smo takve spravice posebno izdvojili.

Istorija snimanja zvuka može se podeliti na četiri osnovna perioda: akustični, električni, magnetni i digitalni. Ovi period su se preklapali i, na primer, u ovoj digitalnoj eri još uvek imamo ostatke tehnologije i uređaja iz prethodnih perioda, ali ćemo se u ovom pregledu pozabaviti svakim periodom posebno.

Akustični period

Zvanično je prvi zapis zvuka napravio Parižanin Édouard-Léon Scott de Martinville koji je, posle nekoliko godina istraživanja, uspeo da napravi, i 1857. godine patentira, napravu pod nazivom autofonograf. U pitanju je bio uređaj koji je na užem kraju velike trube imao membranu, a ona je bila povezana sa jakom životinjskom dlakom koja je, dalje, na načađavljenom valjku koji se okretao rukom, ostavljala tragove koji odgovaraju zvučnim talasima. U to vreme, uređaj je mogao da se koristi samo za proučavanje zvučnih talasa i ovi snimci nisu mogli da se reprodukuju. Mnogo kasnije, nakon čitavih 150 godina, moderni naučnici uspeli su da rekonstruišu zvučni zapis od nekoliko sačuvanih „zvučnih slika nacrtanih u čađi” i oni predstavljaju prvi zapis ljudskog glasa u istoriji.

Prvi upotrebljiv uređaj koji može i da snima i da reprodukuje zvuk napravio je amerikanac Tomas Alva Edison, deset godina kasnije. Njegov uređaj je na cilindar presvučen tankom metalnom folijom (a kasnije voskom) iglom urezivao brazde, a one su u obrnutom procesu, prilikom reprodukcije, definisale zvuk. Najveći problem ranih zapisa bilo je trošenje materijala, odnosno zapisi su mogli da se presnime i preslušaju veoma ograničen broj puta.

Prvim gramofonom nazvan je uređaj koji je izumeo Amerikanac Emile Berliner 1887 godine. On je, pre svega, koristio medij u oblik diska, a ne valjka, a zapis je pravljen spiralno, horizontalnim titranjem igle tako da je zvučni zapis zapravo jedna jako dugačka cik-cik linija. Berliner je pravio metalni negativ zapisa za dalje umnožavanje diskova, a za same diskove je koristio tvrdu gumu, zatim celuloid i na kraju šelak (prirodna, tvrda smola, ali jako krta, lako lomljiva).

Sa medijem u obliku diska, gramofon je prevladao i dalje su ga razvijali mnogi proizvođači i inovatori. Kao i uvek kada se pojavi neka tehnologija usledio je problem standardizacije potrebne za komercijalizaciju, pa su tako rani gramofoni vrteli disk različitim brzinama i ploče su bile različitog prečnika. Vremenom se brzina okretanja ploče nekako standardizovala na 78 obr/min, a najpopularnije su bile ploče od 10 i 12 inča koje su čuvale tri, odnosno četiri do pet minuta snimka. Na pločama nisu mogli da se registruju niski i visoki tonovi, pa su snimci zvučali kao sa „tranzistora” ili kao da ih slušate preko starog fiksnog telefona.

Zatim je usledilo povećanje osetljivosti opreme za snimanje, upotreba drugih materijala i povećavanje gustine brazdi na ploči. Vremenom je kao materijal prevladao vinil (vinil hlorid) koji je omogućio veću gustinu zapisa i veći broj preslušavanja, i tako potpuno istisnuo druge materijale. Dugosvirajuća (LP – long play) ploča od 10 i 12 inča (25 i 30 centimetara), koja se vrti na 33,33 obrtaja i traje 45 (kasnije 52) minuta, predstavljena je 1948. godine, a već godinu kasnije predstavljena je takozvana „singlica” od 7 inča (18 centimetara) koja se vrti na 45 obr/min i traje do osam minuta. LP je format ploča koji u manje-više istom obliku preovladava i danas.

Snimanje na dva kanala, uz dobijanje tzv. stereo zvučne slike koja daje osećaj prostornosti, prvi put je obavljeno još 1931. godine, ali je komercijalno bilo dostupno tek krajem 1957. godine. Tokom 1970-ih se pojavila i kvadrofonija, četvorokanalno prostorno snimanje koje bismo danas nazvali „4.0” sistem. Kvadrofonija, međutim, nije zaživela jer su ploče morale da budu znatno skuplje, a za slušanje je bila potrebna oprema u vidu dodatnog para zvučnika i drugačijih, četvorokanalnih pojačala.

Električni period

Uporedo sa razvojem ploča, započeo je tzv. električni period u tehnologiji snimanja i reprodukovanja zvuka. Ovaj period se, doduše, više odnosi na opremu za snimanje i reprodukovanje, nego na sam medij. Upotreba mikrofona koji pretvaraju zvučne talase u električni signal poboljšala je kvalitet „uhvaćenog” zvuka, eliminišući akustične mane raznih „truba” koje hvataju zvuk i mehaničke mane uređaja koji fizički prave zapis. Isto važi i za zvučnike, koji više nisu membrane čije titranje pojačava velika truba ispred njih, već veliku membranu pogoni elektromagnet putem električnih signala (pojednostavljen princip rada zvučnika), a na osnovu zabeleženog zvučnog zapisa.

Razvoj električnog snimanja i emitovanja zvuka umnogome je potpomognut uporednim razvojem radija i telefonije. Neka vrsta mikrofona napravljena je još 1906. godine, ali prvi zapis napravljen mikrofonom datira iz 1920. godine. Već nakon 1925. godine sve ploče bile su snimljene električno – mikrofonom.

Treba istaći da je postojalo i optičko zapisivanje zvuka i koristilo se sve do nedavno u filmskoj industriji, ali to je jedna potpuno druga priča kojoj ćemo se na ovim stranicama možda vratiti neki drugi put.

Magnetni period

Prvi pokušaji da se zvuk zapiše magnetno potiču još iz 1899. godine kada je Danski inženjer Valdemar Poulsen napravio telegrafon, uređaj koji svojom elektromagnetnom glavom, a u zavisnosti od zvuka koji se snima, magnetiše duž materijala (koji može da se namagnetiše) i novo magnetno stanje materijala tako ostaje kao zapis. U početku je kao medij korićena čelična žica. Britanska radiodifuzna korporacija (BBC) je 1932. godine predstavila uređaj koji umesto žice koristi čeličnu traku, ali to je bila jedna ogromna mašina sa opasnom trakom oštrih ivica.

Godine 1935. u Nemačkoj je predstavljen prvi snimač koji umesto žice koristi traku od plastičnog filma presvučenu magnetnim materijalom. Traka je namotana na kotur, a transportuje se preko složenog mehanizma do upisno-čitajućih glava, i zatim dalje, na drugi, prazan kotur. Uređaj pod nazivom Magnetofon ostao je sinonim za ovu vrstu uređaja. Već 1943. predstavljen je stereo magnetofon koji, dakle, snima dva kanala. Raznim tehnikama postignuto je da kvalitet zvuka koju mogu da snime magnetofoni zapanji mnoge ljude tog vremena. Magnetofon je uređaj koji je „kriv” za to što postoje reprize (radio, a kasnije i TV) emisija, jer po kvalitetu nije mogao da se razlikuje snimak od emitovanja uživo.

Višekanalno snimanje, tj. snimanje odvojenih paralelnih pod-traka) usledilo je kasnije, a to je, između ostalog, omogućilo muzičkoj industriji da se pojedini instrumenti snimaju na zasebnim kanalima, kao i da se nasnimava i dosnimava do mile volje. U nekim studijima koristi se i do 24 kanala, svaki za odvojeni instrument ili vokal. Mnoga dela popularne muzike koja su plasirana na nekom mediju, recimo na ploči, i dalje su sačuvana na nekoj traci u nekom studiju ili trezoru izdavačke kuće. Kada se pojavi neko staro muzičko izdanje koje je „remasterovano”, to znači da su uzete stare trake i upotrebljene na savremeni način, možda malo digitalno očišćene i doterane, najčešće i uz drugačiji „miks”, odnosno drugačije podešene nivoe pojedinačnih kanala.

Magnetofonske trake su retko bile u kućnoj upotrebi sve do pojave Compact Audio Cassette 1963. godine. Samim smeštanjem trake u izmenjivu i malu kasetu, postignuta je lakoća upotrebe i kasetni rikorderi su brzo počeli da se pojavljuju u kućama korisnika. Tržište su zapljusnuli brojni modeli i oblici kasetofona, mada je kvalitet zvuka sa kasete bio daleko od onoga što je pružala magnetofonska trake. Tokom 1970-ih godina napredak elektronike, uz otkrivanje novih materijala za magnetni sloj trake, dovele su do porasta kvaliteta zvuka, pa time i veće popularnosti kasete. Tada je mogućnost presnimavanja ploča na kasete počela da zabrinjava muzičku industriju. I ne samo to, pojavili su se kasetni rikorderi koji, baš zgodno, imaju dva decka, tj. pogona i ležišta za kasete, pa su omogućavali direktno presnimavanje sadržaja sa jedne kasete na drugu. Tu su počeci piratizovanja muzike.

Glavna mana traka, kao i ploča, jeste što se degradiraju svakom sledećom reprodukcijom, mada manje ako se za nju koriste kvalitetniji uređaji. Tehnološki je postignuto da degradacija medija bude zadovoljavajuća za komercijalnu upotrebu. A onda je nastupio:

Digitalni period

Pre svega da se podsetimo teorije. Analogni signal je sinusoidnog oblika, sa glatkim prelazima između jačine signala u jednom trenutku, u odnosu na neki prethodni trenutak. Digitalni signal, kao odraz analognog, jeste gomila brojeva koja može da se vizuelizuje kao stepenasta kriva koja se manje-više poklapa sa analognom sinusoidom. Kod konverzije iz analognog u digitalno ne može se postići savršeno kopiranje, jer su u pitanju signali koji su potpuno različiti po prirodi. Međutim, sa što češćim iščitavanjem (uzorkovanjem) vrednosti analognog signala (recimo 44.000 puta u sekundi – 44 kHz), te što većim opsegom tih vrednosti (recimo 16 bita = 256 mogućih vrednosti), dobija se digitalni signal koji je približan originalnom analognom signalu, u dovoljnoj meri za datu primenu (zvuk CD kvaliteta, u slučaju pomenutih brojeva). Brže uzorkovanje i/ili čitanje većeg raspona vrednosti daje proporcionalno više digitalnih podataka, i obrnuto. Međutim, glavna vrlina digitalnog signala je što se prebacuje sa mesta na mesto, sa medija na medij – potpuno nepromenjen, jer to je samo prepisivanje niza brojeva, a ako se u prenosu neki broj i „zagubi”, taj broj matematičkim tehnikama može da se rekonstruiše na osnovu ostalih brojeva i kontrolnih podataka namerno ubačenih u startu.

Čuvanje snimka u digitalnom obliku zapravo je počelo kod snimanja videa, gde su neki formati profesionalnih video-snimača koristili digitalizaciju signala, upis u digitalnom u obliku, a zatim opet konverziju u analogni signal pri emitovanju.

Što se tiče audia, Digital Audio Tape standard i vrsta medija, predstavljena od strane Sonyja 1987. godine, prva je realizacija digitalnog audio-zapisa na neki medij. DAT, međutim, nije zaživeo, delom zbog skupih uređaja, snimača, a delom i zbog otpora muzičke industrije.

Tip medija koji je „počistio” i ploče i kasete je Compact Disc (CD), predstavljen od strane Philipsa i Sonyja 1982. godine. Audio CD, kao jedan od standarda zapisa na CD, omogućio je muzičkoj industriji da predstavi izdanja sa vrhunskim kvalitetom zvučnog zapisa, a potrošačima je omogućio da u njemu uživaju, uz odgovarajući uređaj – CD plejer. Kao što znamo, CD je plastični disk prečnika 120 milimetara koji, pored ostalih slojeva, ima metalni sloj u kojem su spiralno izbušene milijarde rupica, a CD uređaj ih interpretira kao binarne „jedinice” i „nule”, optičkim čitanjem uz pomoć lasera, i eto digitalnih podataka.

Kasnije su se, kao što znamo, pojavili i DVD i Blu-ray diskovi, većeg kapaciteta, ali za priču o snimanju zvuka (a ne i slike) to nije od većeg značaja.

Posle 35 godina, i CD izumire. Preovlađuju digitalni formati, zvuk u obliku fajlova koji nisu fizički kod nas, a distribucija tih fajlova sada se gotovo isključivo obavlja preko interneta. A sve je počelo sa pojavom MP3 formata zvučnih fajlova, krajem 1990-ih godina. Velika kompresija zvučnih fajlova koju pruža ovaj standard, bez obzira na delimičnu degradaciju u odnosu na polazni snimak, učinila je da se digitalni MP3 fajlovi lako preuzimaju, čuvaju, distribuiraju, pa i drže u džepu, evo već 20 godina.

Zatim je usledila online kupovina muzike (iTunes), online slušanje muzike (besplatno ili ne, Deezer, YouTube...) i, znate već, sve ono što sada radimo...

Bio je dug put do toga da je muzika jedan klik daleko od nas.

Tihomir STANČEVIĆ

 
 NOVE TEHNOLOGIJE
Tehnologije koje preuzimaju poslove od ljudi (2)

 TRŽIŠTE
Digitalna transformacija

 KOMPJUTERI I FILM
Kingsman: The Golden Circle
LEGO Ninjago Movie
Filmovi, ukratko

 SITNA CREVCA
Istorija nosača zvuka
Šta mislite o ovom tekstu?

 VREMENSKA MAŠINA
Smells like teen spirit

 PRST NA ČELO
Dijamanti iz prašine

Edisonov fonograf

Izum koji se pripisuje Tomasu Alvi Edisonu je fonograf, prvi uređaj koji je mogao i da snima i da reprodukuje zvuk. Koristio je valjak prekriven tankom folijom koja je preko igle bio graviran. Membrana u osnovi trube služila je istovremeno i kao mikrofon i kao zvučnik, prenoseći vibracije na igli ili sa igle.

Fonograf je kasnije usavršen toliko da je postao komercijalni proizvod (donja slika) dostupan u prodavnicama.

Berliner Gramophone

Prvi pravi gramofon patentirao je amerikanac Emile Berliner 1887. godine. Ploče koje je reprodukovao bile su metalne, od cinka, a napravljene su graviranjem metala foto-postupkom, na osnovu „crteža” igle koju je membrana pobuđivala pri snimanju. Berliner je iste godine osmislio i „štancovanje” ploča, tako što je pri snimanju gravirao staklenu ploču, a na osnovu nje je presovao ploče od cinka. Kasnije je eksperimentisao sa drugim materijalima (celuloid, vulkanizovana guma...)

Thorens Excelda

Jedan od prvih i najprodavanijih portabl gramofona napravila je švajcarska firma Thorens i sada poznata kao proizvođač vrhunske audio-opreme. Thorens je osnovan 1883. godine, a ovaj uređaj je predstavljen 1931. godine i pravio se do sredine 1940-tih.

Kasnije je pravljen u jarkim bojama, pa čak i u maskirnoj, za vreme WWII.

Audio-uređaji u automobilima

Prvi radio-uređaj namenjen korišćenju u motoronim vozilima napravila su 1930. godine izvesna braća Galvin. Uređaj su nazvali Motorola i to je prvo pominjanje ovog poznatog brenda. Tek 1952. auto-radio se pojavio u svom prepoznatljivom obliku (kao na ovoj crno-beloj slici). Auto-radio-kasetofon se pojavio 1972. godine, a radio sa CD plejerom 1984. godine.

Kasnije su se pojavili i DVD plejeri sa ekranima, a današnji najmoderniji sistemi su veliki ekrani osetljivi na dodir za sve multimedijalne, ali i kontrolne potrebe u vozilu.

Wurlitzer 1015 Jukebox

Već posle nekoliko godina postojanja gramofona, neko se dosetio da im dogradi „žetonjeru”, odnosno mehanizam koje je otključavao uređaj za upotrebu tek kada se ubaci novčić (ili žeton). Naravno, ideja je kasnije napredovala pa je, na primer, od 1946. godine najpopularniji bio Wurlitzer 1015 koji je omogućavao puštanje čak 24 pesme (dakle 12 singl ploča). Kasniji modeli imali i na stotine ploča, sve do pojave modernih CD i MP3 džuboksa kojima je kapacitet gotovo neograničen.

Biskopski projektor

Celokupna priča oko emitovanja filmova je posebna, velika tema, sa sopstvenom, veoma interesantnom istorijom. Bioskop je svakako jedan od najznačajnijih prostora u kojem se emituje snimljeni zvuk. Na primer, laserski projektor koji se nalazi u IMAX bioskopima je visoko sofisticirani uređaj koji mora da radi pri optimalnoj temperaturi i vlažnosti, a 4K projekcija sa dva projektora (zbog 3D prikaza) prati se preko kamera koje snimaju platno. Desetokanalno emitovanje zvuka takođe se prati mikrofonima kako bi bilo izvesno da gledaoci u sali zaista čuju ono što treba da čuju.

Lorenz Textophone

Ovaj uređaj iz 1916. godine smatra se prvim magnetofonom koji magnetnu traku ne koristi na slobodno stojećim koturovima, već su koturovi i traka smešteni u lako izmenjivi metalni kertridž, tj. kasetu, tako da je Textophone, zapravo, prvi kasetofon, samo mu je kaseta malo poveća...

Philips EL-3300

Zajedno sa pojmom „Compact Cassette”, Philips je 1963. godine predstavio i prvi kasetni rikorder, tj. snimač. Snimao je jedan kanal, dakle mono, a izvor zvuka je mogao da bude mikrofon, gramofon ili radio. Mikrofon je morao da bude odvojen od uređaja jer bi ugrađeni mikrofon hvatao i zvuk motora koji okreće traku. Naravno, kasnije su se pojavili i stereo rikorderi, mnogo lepši i manji, a zatim i radio-kasetofoni, dupli dekovi, tzv. muzički centri i mini-linije i sve drugo.

Revox A77

Nakon što je predstavljen 1967. godine, Revox A77 bio je među najprodavanijim „trakašima” (magnetofonima) svih vremena. Iako je bio prilično skup, nalazio je svoje meste u studijima, ali i kućama entuzijasta. Imao je robusno, liveno kućište, tri direct drive motora za transport trake, tri odvojene glave (za čitanje, snimanje i brisanje), svaka sa zasebnim pretpojačalom. Na traku je snimao dva ili četiri kanala, sa brzinom transporta trake od 7,5 ili 15 inča u sekundi.

Olympus Zuiko Pearlcorder

Istovremeno sa lansiranjem najmanjeg formata kasete, Olympus je 1969. godine predstavio Zuiko Pearlcorder, prvi diktafon. Zanimljivo je da je bio modularan, tj. „na terenu” je mogao da posluži i bez modula sa zvučnikom (ali i dalje sa modulom u kojem je baterija). Mikrokasete su u omogućavale snimanje 15, 30 i 60 minuta, zahvaljujući sporijem okretanju nego u standardnim kasetofonima. Mnogi diktafoni imali su mogućnost sporijeg okretanja trake pri reprodukciji, što je bilo zgodno kada se zvučni zapis (nečiji govor, intervju i slično) „skidao” u tekst. Inače, zbog zgodnog, manjeg formata, mikrokasete su se masovno koristile i u telefonskim „sekretaricama” (answering machine). Naravno, diktafoni su međuvremenu postali stereo, a zatim digitalni koji snimaju u memoriju. Međutim, sada kada svaki mobilni telefon može da posluži kao diktafon, i oni su otišli u penziju ili ih koriste samo ljuti profesionalci, najčešće novinari, za dokumentovanje (raz)govora.

Technics SL-1200

Jedan od najprodavanijih gramofona svih vremena, predstavljen je 1972. godine i (posle pauze od 2010. do 2016. godine) proizvodi se i danas. Iako nije u pitanju uređaj vrhunskog kvaliteta, bio je naročito popularan kod DJ-eva, s obzirom da je direct drive tipa (motor direktno pokreće disk gramofona, bez prenosa preko zupčanika ili kaiševa), sa vrlo snažnim motorom koji postiže punu brzinu za samo 0,7 sekundi, što je omogućavalo da se pesma pusti gotovo trenutno. Pored toga, ovaj model ima klizač koji može da uspori ili ubrza rotaciju ploče za osam odsto, što je predstavljalo rudimentarnu mogućnost usklađivanja tempa pesama prilikom miksovanja.

EI Niš HSR-48 DeLuxe

Da pomenemo i jedan „domaći” proizvod. Sedamdesetih godina prošlog veka postojala je Elektronska industrija Niš koja je, uglavnom po licenci evropskih, mahom nemačkih kompanija, pravila proizvode koje sada zovemo „potrošačka elektronika”. HSR-48 je tzv. risiver, odnosno radio sa ugrađenim pojačalom i prodavao se sa pripadajućim zvučnicima. Nije bio vrhunskog kvaliteta, ali sasvim solidan, a njegova pristupačna cena, za životni standard tadašnjih Jugoslovena, učinila je da se u mnogim domovima oko njega formirao muzički centar dodavanjem gramofona i/ili kasetofona.

Inače, na području koje sada zovemo „region” postojalo je još nekoliko proizvođača audio-opreme (Radio industrija Zagreb, Čajavec iz Banjaluke, Iskra iz Kranja, Gorenje iz Velenja...), a bilo je tu i radio-aparata, televizora, gramofona, pa čak i gitarskih pojačala...

Sony Walkman TPS-L2

Prvi komercijalni lični kasetni plejer Sony je predstavio 1979. godine u Japanu i godinu dana kasnije u zapadnom svetu. Sony je svoj brend Walkman koristio i pre toga, a vrlo obilato kasnije, za raznorazne plejere, MP3 plejere, pa i mobilne telefone, tako da brend opstaje i danas. Reč vokmen postala je sinonim za prenosni lični kasetni plejer. Interesantno je da je koncept vokmena osmislio izvesni Andreas Pavel i nudio je ideju (tada jakim) evropskim proizvođačima potrošačke elektronike, ali oni su ga uglavnom odbijali sa pretpostavkom da niko neće želeti da na ulici nosi (on ear) slušalice. Pavel je ideju na vreme patentirao, tako da je u kasnijim suđenjima sa Sonyjem obeštećen pozamašnim sumama. Sony je prodao stotine i stotine miliona ovih uređaja a, kao i svaki uspešni proizvod, Walkman je pokrenuo lavinu uređaja drugih proizvođača, a i sam Sony je imao brojne modele koji su neprestano unapređivani i minijaturizovani.

Toshiba KT-S2 i RP-S2

Naravno, nedugo posle prvog vokmena, drugi proizvođači lansiraju svoje modele i neka originalna rešenja. Toshiba je tako, 1981. godine predstavila vokmen KT-S2 koji uopšte nije bio lagan, jer je bio veoma kvalitetan i sa mnogo metalnih delova.

Uz njega je dolazio i odvojeni FM radio prijemnik, ali takvog oblika da se zgodno stavljao umesto kasete. Naravno, takav radio je funkcionisao samo u ovom vokmenu, ali je predstavljao prilično originalno rešenje.

Philips CD100 i Sony CDP-101

Krajem 1982. i početkom 1983. godine Sony i Philips su predstavili prve komercijalne plejere novonastalog CD audio-formata. Philipsov model je imao prozirna vratanca na gornjoj strani, dok je Sony odmah u startu uveo u upotrebu fioku (tray) koja je kasnije preovladala u svetu samostalnih CD plejera i CD uređaja na kompjuterima.

Sonyjev model je takođe u startu ponudio jednostavni daljinski upravljač.

Sony Discman D-50

Već 1984. godine, i opet Sony, predstavio je prvi portabl CD plejer, težeći da mu veličina ne bude veća od četiri naslagane kutije za CD-ove. Doduše, portabilnost nije bila baš potpuno ugodna, jer je za funkcionisanje „na ulici” prvi diskmen imao poveći battery pack koji se na njega kačio. Kao što obično biva, krenula je lavina drugih modela i drugih proizvođača, a vremenom su diskmeni postajali sve više prenosni, tj. manji i lakši, a u nekom trenutku dobili su i funkcionalnost puštanja MP3 fajlova sa data CD-ova.

Sharp GF-777Z „Ghetto Blaster”

U eri kasetofona, duplih dekova, brejkdensa, muzički uređaji su izlazili na ulicu i od tada potiče naziv boombox. Ovaj Sharpov model, predstavljen 1984. godine, smatran je ultimativnim bumboksom zato što je bio najveći, najglasniji, i „imao je sve”. Načičkan silnim tasterima i potenciometrima, kao i soft touch kontrolama, ovaj uređaj je imao i funkciju koja je u to vreme bila čudo, a to je da prilikom premotavanja trake može da sam „nađe” pauzu između pesama. Najvažnije, imao je trosistemske zvučnike od 90 vati i mogao je da „oduva” bumboks ekipe prekoputa, a sve to kada u njega stavite deset baterija tipa D (one okrugle, najdeblje).

Diamond Rio PMP300

Prvi uspešni MP3 plejer bio je uređaj kompanije Diamond Multimedia, a predstavljen je septembra 1998. godine. Bio je veličine špila karata i imao je 32 megabajta interne memorije, što je bilo dovoljno za samo pola sata muzike u MP3 formatu, mada je memorijskom karticom mogao biti proširivan. Koristio je jednu AA bateriju koja ga je pogonila desetak sati. Diamond je prodao stotine hiljada Rio plejera pre nego što je krenula lavina modela drugih proizvođača.

Siemens SL45

Svakako ne najpopularniji, ali ovaj telefon je zvanično prvi koji je, 2001. godine, omogućio reprodukciju MP3 fajlova. Imao je memorijsku karticu od 32 MB i, naravno, prodavao se sa slušalicama. Takođe je obavljao vrlo dobru funkciju diktafona, među prvim je modelima koji su reagovali na glasovne komande i među prvima koji su omogućavali Java aplikacije, tako da je i dolazio sa nekoliko korisnih aplikacija i igrica. Naravno, sada nam je to smešno, ali u to vreme SL45 je bio jedan od najmoćnijih telefona, što znači i prilično skup.

Apple iPod

Kada se novembra 2001. godine pojavio prvi Appleov iPod, na tržištu je već bilo mnoštvo modela MP3 plejera. Svi su imali problem sa (tada skupom) memorijom, odnosno prostorom za muzičke fajlove, pa su neki proizvođači problem memorijskog kapaciteta pokušali da reše kreiranjem plejera oko 2,5-inčnog diska. Međutim, takvi uređaji su teško opravdavali pridev „portabl”. Apple je upotrebio hard disk od 1,8 inča (46 milimetara), kapaciteta pet (a kasnije i deset) gigabajta, što je omogućilo smeštanje oko „hiljadu pesama u džepu”, pa je Apple iPod tako i reklamiran. pored toga iPod se isticao dizajnom i nekim zaista naprednim hardversko-softverski rešenjima. Kasnije je evoluirao tehnološki i razvio se u čitavu liniju proizvoda gde su i modeli Shuffle, Nano i Touch. Prodato je preko 400 miliona proizvoda pod nazivom iPod. Posle dosta dobrog uspeha sa prvim iMac računarima, toliki uspeh iPoda je bio samo uvertira u još veći fenomen zvani iPhone.
Home / Novi brojArhiva • Opšte temeInternetTest driveTest runPD kutakCeDetekaWWW vodič • Svet igara
Svet kompjutera Copyright © 1984-2015. Politika a.d. • RedakcijaKontaktSaradnjaOglasiPretplata • Help • English
SKWeb 2.54
Opšte teme
Internet
Test Drive
Test Run
PD kutak
CeDeteka
WWW vodič
Svet igara



Naslovna stranaPrethodni brojeviOpšte informacijeKontaktOglašavanjePomoćInfo in English

Svet kompjutera