Nadam se da znate gde vam se nalazi audio-kaseta s najvećim hitovima iz perioda Hladnog rata i na kojoj poziciji trake počinje Neninih 99 balona jer ponovo imamo priliku da se vratimo u slatke i paranoične osamdesete i rekreiramo konvencionalni rat između Amerike i SSSR-a. U momentu kad sam na Steam stranici igre pročitao da je Cold Waters „inspirisan Microproseovim klasikom Red Storm Rising”, skočio sam na plafon s kojeg nisam silazio dok igra nije stigla u mailbox. Za drevni hit sa Commodorea 64 (i kasnije PC-ja) vežu me setne dečačke uspomene na moju prvu nuklearnu podmornicu i prvi sonarni kontakt koji se završio mojim prvim torpednim napadom. Mmmm, sweet years, sweet innocence.

Simulacije podmorničkog ratovanja nikad nisu spadale u posebno bogat žanr, ali oseka u poslednjih deceniju plus tolika je da se više ni ne sećam šta sam poslednje igrao na tu temu. Možda Silent Hunter 5 u 2010? Dangerous Waters u 2005? Autori Cold Waters našli su žanrovsku nišu koja je toliko neeksploatisana da im se trud mora isplatiti. S obzirom na to da se radi o dvočlanom timu podmorničkih fanatika i nostalgičara koji su u svoj rad utkali mnogo ljubavi i entuzijazma, želim im novac i slavu.

U pogledu simulacione realnosti, Cold Waters spada u onu zlatnu srednju kategoriju koja je karakterisala sve slične igre na kojima je radio Sid Meier. I ovde od simulacije postoji samo S i eventualno I, dok je sve ostalo zabavna aproksimacija realnosti koja u potpunosti poštuje maksimu „kad se zabava i realizam sukobe, zabava pobeđuje”. Upotreba sistema na podmornici taman je toliko pojednostavljena da se igra može naučiti za sat ili dva, po čemu verno sledi drevni original iz 1988. kojim je inspirisana. Navigacija, interfejs, mini-mapa i drugi elementi agresivno se trude da imitiraju Red Storm Rising, obogaćen razumnom dozom moderne grafike.

Pored tutorijala i solo misija, Cold Waters donosi i dve nelinearne kampanje. Prva je smeštena u 1968. i prati eskalaciju sukoba između Sovjeta i NATO-a nakon gušenja Praškog proleća, dok se druga (1984) bavi posledicama pogrešno protumačenih NATO manevara na granici SSSR-a koji takođe eskaliraju u masivni konvencionalni rat. Zajedničko za obe kampanje jeste bojno polje koje se svodi na potez između Norveškog i Barencovog mora, svojevrsni koridor koji je sovjetska mornarica morala da koristi u cilju izlaska na Atlantik. U obe kampanje, naravno, igrate u ulozi komandanta američke nuklearne podmornice, bez mogućnosti ratovanja iz sovjetske perspektive. Praktično, kampanje se razlikuju po modelima podmornica, brodova, torpeda i projektila, a ishod oba sukoba u najvećoj meri zavisi od akcija vašeg plovila: ako ste efikasni, linija fronta u severnoj Evropi će se pomerati u vašu korist, a ako niste, crveni će napredovati do neumitnog kraja balade za dekadentne zapadne demokratije.

Zadaci koje dobijate u kampanjama svode se na patroliranje, potragu za specifičnim ciljevima (tankerima, podmornicama...) u tačno određenoj zoni, ekstrakciju komandosa u pozadinu neprijatelja i druge standardne misije. Osnovnu navigaciju vršite na maksimalno jednostavan način, ručnim manevrisanjem na mapi akvatorije severne Evrope. Kad naletite na kontakt, igra prelazi u simulacioni mod u okviru kojeg se morate baviti plovidbom, zaranjanjem, senzorima i otvaranjem vatre. Uspeh u ovoj fazi igre u potpunosti zavisi od dva faktora – nevidljivosti vaše podmornice i vidljivosti protivnika. Morate da vodite računa o brzini i uglu pod kojim se krećete, kao i senzorima koje koristite. Ako, recimo, uključite aktivni sonar i krenete da pingujete kao blesavi, otkrićete svoju poziciju i navući bedu na vrat u formi torpeda ili protivpodmorničke mine. Svaki senzor, uključujući radar, aktivni, pasivni i vučni sonar, ima svoje mesto u taktičkoj jednačini traženja vatrene solucije za oruđe na vašoj podmornici, a njihovu pravilnu upotrebu, bolje reći pravilno (i minimalno) doziranje, naučićete u tutorijal misijama. Po defaultu, u igri su uključene akcione kamere koje dozvoljavaju da osmatrate cilj van vizuelnog dometa (ako je otkriven sonarom/radarom) i da posmatrate putanju torpeda ili protivbrodske rakete koja jezdi ka cilju, pa čak i da manevrišete žično vođenim torpedom u fazi prilaska cilju. Ako želite da vam igra dobije snažniji simulacioni karakter, ova nerealna pomagala možete da isključite u opcijama.

Cold Waters, naravno, nije idealan. Grafika, odrađena u Unity engineu, relativno je rudimentarna i pošteđena sitnih i skupih detalja. Nema skaliranja interfejsa i detaljnosti tekstura u zavisnosti od rezolucije, eksplozije deluju kao da su dizajnirane za neku igru iz 2002. godine, modeli plovila su relativno prosti itd. Što se tiče gejmpleja, i tu postoje neke rupice. Recimo, u igri nema neutralnog i civilnog brodovlja, tako da ne morate da pazite koga gađate, već svaki sonarni/radarski kontakt možete da roknete bez posledica. Dalje, protivnička patrolna avijacija je previše efikasna, tako da je lansiranje salvi Harpoona i Tomahawka na protivničko brodovlje vrlo, vrlo rizičan biznis koji vas tera da se držite torpeda kao pijan plota. No, za dve nedelje igra je dobila čak tri peča, tako da ne sumnjam da će sve ovo u jednom trenutku biti rešeno.

Miodrag KUZMANOVIĆ