Dokle god ima ovaca za šišanje – biće i runa. Izvestan broj nezavisnih razvojnih timova prihvatio je ovu izreku kao mantru, uključujući i ekipu pod imenom Giant Sparrow. Ne treba ih preterano kriviti, jer naslovi kao što su What Remains of Edith Finch očigledno donose zaradu i imaju svoju publiku, pretežno među androgenom mlađarijom koja gricka branč dok naručuje treći café au lait u prestižnom lokalu u centru grada. U ovom pseudointeraktivnom parčetu fikcije, priča koristi takozvani magični realizam kao narativnu tehniku i prati putešestvije Edit Finč, maloletne trudnice koja odlučuje da se vrati u zavičaj, istraži odavno napuštenu porodičnu kuću norveških emigranata kojih je i sama izdanak, te svoja saznanja zapiše u dnevnik koji želi da ostavi u amanet svom nerođenom detetu. Naravno da je u pitanju slučajnost, ali pod uslovom da ste se ranije susreli sa drugim igrama koje u nazivu ističu „E” kao početno slovo centralnih likova oko kojih se vrti priča, kao što su The Vanishing of Ethan Carther i Dear Esther, već u startu znate da možete da očekujete prelepu grafiku, pešačenje unedogled i gomilu suvislog, pretencioznog teksta.

Veći deo toka „igre” izveden je u prvom licu, uz ograničenu interakciju sa predmetima u okruženju i potpuni izostanak inventara. Očekivano, ovde se ne radi o punokrvnoj avanturi, već o striktno linearnom doživljaju, o ograničenoj i usko kontrolisanoj predstavi bez slobode izbora. Tokom postepenog otkrivanja sudbine svakog od članova brojnih generacija porodice Finč, Edit će biti u prilici da proživi poslednje trenutke njihovih života direktno iz perspektive preminulih rođaka. Pomenuti uglavnom ginu bizarnom smrću, koja bi u posmatraču trebalo da izazove emotivnu reakciju, ali je ovaj segment veoma proziran, prenaglašen i učestao, pa proizvodi kontraefekat. Teško je ni iz čega stvoriti simpatije prema Finčevima, jer se veći deo smrtnih slučajeva u njihovoj familiji desio usled nemara roditelja. Svi bivši članovi porodice su poremećeni na svoj način, dok igra to pokušava da predstavi kao unikatne ljudske osobine vredne hvale, odnosno simpatične individualne karakterne crte koje valja baštiniti, što opasno smrdi na isterivače socijalne pravde. Kompletno „iskustvo” biva gotovo nakon dva sata, od čega sto pedeset godina otpada na odjavnu špicu. Trajalo bi još kraće da je Edit u stanju da potrči, umesto što se vuče kao gladna godina.

Kao što rekosmo, Edith Finch u suštini ne može da se nazove igrom, već simulacijom šetnje, jer se gro interakcije svodi na otključavanje brojnih vrata unutar kuće. Ipak, imajući u vidu da je upregnut Unreal Engine 4, sama šetnja nije neprijatna za oko: enterijer je dopadljivo dizajniran, svaka prostorija odiše specifičnim šmekom i vrvi od mnoštva detalja koji jasno stavljaju do znanja da je specifična ličnost jednom davno obitavala u tom prostoru, ako zanemarimo to što su pojedini delovi ekrana previše tamni, jer je elektrodistribucija odavno cviknula žicu na imanju Finčevih. Međutim, upotreba UE4 je uvek mač sa dve oštrice, jer razvojni timovi koji ga rabe kao da nikada nisu čuli za optimizaciju, te i Edith Finch pati od neopravdanih padova frejmrejta, mada se, za divno čudo, spisak tehničkih nedostataka tu završava. Za ambijentalno-filmsku muzičku podlogu odgovoran je Džef Ruso, kompozitor koji je potpisao soundtrack za TV seriju „Fargo”, s tim što u jednom specifičnom trenutku u igri, bez trunke srama, zasvira glavna tema iz „Noći veštica”... Pitamo se šta bi Džon Karpenter i njegov pravni tim imali da kažu na to.

Uzevši u obzir famu koja u stopu prati Edith Finch, kao i postepeni razvoj radnje koji obećava mnogo, ali na kraju ne dovodi do zadovoljavajućeg raspleta, normalno je da se čovek zapita – u čemu je poenta. Da li se poruka ove priče krije u činjenici da je smrt neizbežna, te da valja iskoristiti vreme koje svako od nas ima na raspolaganju na najbolji način (igrajući nešto pametnije, na primer)? Kada se uzmu u obzir smrtni slučajevi predstavljeni u ovom naslovu koji bi, zbog evidentne gluposti aktera, sasvim sigurno osvojili niz Darvinovih nagrada (ovaj se udavio u kadi, onoga ošinuo grom, treći se napušio smešnih cigara i samom sebi otfikario glavu...), poenta može da se shvati i na sledeći način: živi svaki dan kao da ti je poslednji, jer sutra može da te zvekne meteor, što nije baš najzdraviji pogled na svet. Odnosno, živi svoj život i ako on, sudeći po ovoj igri, nema ama baš nikakav smisao; ili, pak – familija je zlo, pogotovo genetsko nasleđe koje ona podrazumeva. Pre će biti da se upuštamo u prekomernu analizu, pokušavamo da pretvorimo vodu u vino, a da ni sami autori nisu znali šta su hteli da kažu. Zanimljivo je to što su mahom liberalni mediji, pa čak i oni čija primarna delatnost ne pokriva zabavni softver, iskovali Edith Finch u zvezde, a da pritom niko od njih nije mogao da uperi prst u element koji ovaj naslov izdvaja od ostalih i definiše ga kao vrhunski. „Ne razumeš ti to, druže sudija...” Žalim slučaj, ali „igra ima ono nešto”, nije validan argument.

Ako se radi o naslovima koji se bitno razlikuju na tehničkom planu, Edith Finch podseća na Life Is Strange, jer je osetno prisustvo predvidljivosti i poznatog pretencioznog vajba. Šta je ostalo od Edit Finč? Lepa grafika, smor i dosada. Ne treba trošiti reči na spisak osnovnih činilaca jedne igre, već pojedinim razvojnim timovima treba skrenuti pažnju na činjenicu da su promašili profesiju, mada razumemo da je stvaranje igre jeftinije od snimanja filma. Pojava i opstanak ovakvih walking sim naslova samo potvrđuje tezu o ovcama i šišanju iz uvodnog dela ovog teksta. Ako vam se plaća dvadesetak evra za dvočasovnu poluinteraktivnu filmsku projekciju koju ne vredi videti više od jedanput – samo izvolite.

Jan ČMELIK