Da Nemci vole strategiju, iskusili smo na sopstvenoj koži nebrojeno puta, mada su na digitalnom bojnom polju ispisali znatno pozitivnije stranice u istoriji. Stopama čuvenog Blue Bytea, krenuo je i berlinski studio Point Blank Games, ali će, sudeći po viđenom, morati da popiju još mnogo mlečnih proizvoda pre nego što dostignu jedan Incubation ili Battle Isle. Kratki i nadasve prosti uvod u Shock Tactics objašnjava kako se tim kolonista pod vašim vođstvom zatekao na planeti Hefest, koja bi trebalo da predstavlja najznačajnije otkriće u istoriji čovečanstva i kolevku galaksije, a nakon što igra pošteno počne, brzo ćete shvatiti da se radi o pustari u kojoj se ne bi skućio ni Muad’Dib. Nažalost, spisak razočaranja se tu ne završava, pogotovo kada se uzmu u obzir lažna obećanja da pod prstima imamo dostojnog sledbenika svetle tradicije serijala XCOM.

Shock Tactics je mešovita strateško-taktička igra, sa akcentom na taktičkom delu, odnosno (brzo)poteznim izometrijskim okršajima između manjih suprotstavljenih grupa. Ako ste igrali bilo koju igru iz serijala XCOM ili makar neki Jagged Alliance, sve vam je jasno – reč je o poteznim borbama koje uključuju zauzimanje zaklona, ali je to u slučaju Shock Tacticsa na veoma, veoma niskom nivou. Svaka preduzeta akcija košta određenu količinu akcionih poena, koji nisu prikazani numerički već grafičkom skalom, tako da nikada nemate predstavu da li je određeni manevar izvodljiv ili ne. Pored standardnog napada koji zavisi od vrste opremljenog oružja, vojnici takođe barataju i specijalnim sposobnostima, mada treba imati u vidu da je ovaj deo igre, kao i gotovo svi ostali, urađen prilično loše, te pojedini skillovi ne uzimaju u obzir elevaciju terena i služe isključivo za bezvezno trošenje AP-a i vremena. Od pomenutih skillova, od ključne važnosti je vidanje rana, koji je zajednički za sve vojnike. Ukoliko neki od vaših vojnika zagrize potencijalno smrtonosan metak, veoma je moguće da nećete biti u stanju da dovršite misiju. Druga zajednička osobina, bez obzira na klasu, jeste poznati overwatch, odnosno zauzimanje zasede i otvaranje paljbe na sve što se drzne da promoli njušku. Zbog ograničenog sistema, same borbe su loše izvedene, uz retke varijacije na temu u trenucima sučeljavanja sa posebnim vrstama protivnika koji vucaraju ogroman neprobojni štit, pa im se treba prikrasti sa strane, odnosno lansirati im projektil u potiljak. Što se tiče infrastrukture, implementirana je baza u rudimentarnom obliku, čija izgradnja, logično, iziskuje revnosno skupljanje resursa, do kojih se dolazi istraživanjem polja na globalnoj, „saćolikoj” mapi. U okviru armory ekrana, otvara se mogućnost opremanja operativaca (unos imena i nadimaka po želji), ali i vizuelnog lickanja u vidu promene boje oklopa i maskirnih šara. Na planetarnoj mapi takođe imate uvid u količinu preostalih dana (pri čemu važi pravilo da je jedan potez – jedan dan), do trenutka kada vam u posetu dođe Imperijalni konzorcijum, s namerom da vas dezintegriše po kratkom postupku. Iščekivanje dolaska nezaustavljive sile podseća na trenutak proglašenja nezavisnosti u Colonizationu.

Dok ne prođete kroz nekoliko uvodnih misija, nema ništa od snimanja pozicije – ukoliko uprskate, spremite se na igranje istog materijala iznova i iznova. Već će druga tutorial misija da vam uvali kosku, jer od vas zahteva da pobijete utvrđenu bandu pirata, do koje jedini put vodi kroz uzani prolaz u kome vaši operativci bivaju pokošeni kao prerasli travnjak. Posebno je tužno to što vam igra saopštava kako su sporedni zadaci upravo takvi – sporedni i neobavezni, dok zapravo njihovo zanemarivanje vodi ka neuspehu i preranom završetku partije. Vojnici pod vašom komandom će redovno mašiti cilj, čak i kada je šansa za uspešan pogodak preko 70 odsto, dok će protivnici (koji se, uzgred, s vremena na vreme i iz čista mira pojavljuju ni iz čega) bez problema da vam sljušte dve trećine energetske skale hicima upućenim sa suprotnog kraja svemira. Line of sight kao da ne postoji, jer je pucanje kroz zidove uobičajena pojava, a i neprijatelj, poput nasmejanog duha Kaspera, nonšalantno prolazi kroz fizičke prepreke. Surovom maltretiranju igračevih živaca tu nije kraj, jer ljute rane vaših vojnika neće bivati zalečene u pauzi između dve misije. Pošto je neprijateljski AI razvijen koliko i somalijski turizam, caka koja uvek pali je jednostavno postavljanje kompletnog tima u overwatch mod i strpljivo čekanje protivnika da istrči na brisan prostor. Toliko o taktici.

Konfiguracija koja dobrano prevazilazi preporučenu, neće dobaciti ni blizu vrednosti od 60 fps, a frejmrejt će se u pojedinim trenucima meriti jednocifrenim brojevima. Hardverski apetiti nisu ničim opravdani – igra izgleda znatno lošije od modernih izdanaka serijala XCOM, ali nije ništa manje zahtevna. Uprkos izvikanom proceduralnom generisanju terena, bojišta su slična kao jaje jajetu, dizajn elemenata mape je loše izveden i ne ostavlja priliku za improvizaciju, već se stiče utisak da su sve misije strogo linearne. Rodićete mečku dok se učita uvod, pa brifing, pa sama misija, pa autosave... neće vam pomoći ni najbrži SSD u galaksiji. U Shock Tacticsu nema multiplayer režima, snimanja statusa dok je misija u toku, dovoljno zaklona, zabave, a ni poente.

Ako vam je stalo do ozbiljnih taktičkih izazova, držite se XCOM-a, jer u Shock Tacticsu nećete naći ni trunku dubine, neizvesnosti i uzbuđenja, marljivog skupljanja nepoznatog naoružanja koje pobijeni protivnici ostavljaju za sobom i njihovog daljeg proučavanja, već isključivo dosadu, sporadičnu interakciju sa elementima mape, koja je ubačena u igru čisto da se kaže da je tu, i razlupanu mehaniku koja vređa inteligenciju. Svaki pojedinačni aspekt ove igre je osrednji, pa je takva i konačna ocena. Mnogo hteli, mnogo započeli...

Jan ČMELIK