Rukuju se, rukuju…

Sticajem okolnosti, iako je bilo planirano da modeli kompanije FriendlyArm budu prikazani u jednom broju, to nam zbog raznoraznih zavrzlama sa poštom i carinom nije pošlo za rukom. Pošto smo u prošlom broju opisali model NanoPC T3, koji je trenutno najjači model u ponudi ovog proizvođača, došao je red i na njihove predstavnike, uslovno rečeno, donje i srednje klase.

NanoPi M1

Prvo što pada u oči kod ovog uređaja su njegov skoro kvadratni oblik i male dimenzije, približne onima koje ima Arduino Uno (malo je širi i nešto kraći od njega). To je, otprilike, za trećinu manje od dimenzija Raspberry Pi, što mu se može računati kao plus.

Srce sistema čini četvorojezgarni SoC mikroprocesor AllWinner H3, koji radi na taktu od 1,2 gigaherca. U pitanju je veoma raširen čip u svetu SBC pločica, prvenstveno zbog toga što nudi solidne performanse po niskoj ceni. Oni koji detaljnije prate dešavanja u ovom segmentu tržišta znaju da veliki broj modela proizvođača Orange Pi zasnovanih na ovom čipu inicijalno ima takt od 1,6 gigaherca. Zašto onda ovde imamo „samo” 1,2 gigaherca? Razlog je jednostavan. Viši radni takt dovodi do većeg zagrevanja, pa se dešava da pri visokom opterećenju temperatura zna da pređe 70 stepeni (čip je inače projektovan da izdrži temperature do 125 stepeni Celzijusa), što može prouzrokovati nestabilnost, blokiranje, isključivanje ili restart sistema. Iz istog razloga je u Linux distribuciji Armbian za H3 sisteme klok ograničen upravo na 1,2 gigaherca, pa je moguće koristiti uređaj i bez kulera, mada se i tada preporučuje postavljanje bar jeftinog pasivnog hladnjaka na procesor i memoriju.

Dobra strana sistema baziranih na AllWinner čipovima je to što postoji podrška za dekodiranje videa za Linux. U prošlim brojevima govorili smo o tome da proizvođači procesora ne obelodanjuju podršku za neke njihove funkcije u okviru operativnih sistema otvorenog koda, pa se reprodukcija videa obavlja dosta sporije. Zahvaljujući reverznom inženjeringu entuzijasta, napisani su drajveri koji u velikoj meri oponašaju rad AllWinner procesora iz Android okruženja. Grafički podsistem je Mali-400 MP2, što nije naročito impresivno u odnosu na savremene platforme, ali ipak omogućuje kakvo-takvo igranje jednostavnijih 3D igara.

NanoPi M1 raspolaže sa tri konektora USB 2.0, kao i jednim konektorom tipa microUSB. Tu je još standardni HDMI, priključak za slušalice, Fast Ethernet mrežni ulaz, konektor za kameru i IC prijemnik. Uređaj takođe poseduje sopstveni mikrofon.

Postoje modeli sa 512 i jednim gigabajtom operativne memorije. Mi smo na testiranju imali ovaj drugi. Kada smo već kod memorije, jedan gigabajt je preferirana veličina u situacijama kada se uređaj koristi preko grafičkog korisničkog interfejsa. Moguće je na takav način koristiti i model sa 512 megabajta, ali tada moramo prihvatiti određene kompromise, pošto intenzivni rad može brzo da „pojede” svu raspoloživu memoriju. Sa druge strane, ukoliko je korisnik orijentisan na komandnu liniju (uobičajeno kod naprednih korisnika Linuxa), 512 megabajta je sasvim pristojna veličina memorije koja omogućava obavljanje velikog broja zadataka.

Pri predstavljanju modela NanoPC-T3, rekli smo da je loša praksa kada proizvođač ponudi GPIO koji se razlikuje od onog na novim modelima Raspberry Pi. Ovaj put je situacija znatno bolja pošto četrdeset pinova odgovara rasporedu koji ima „malina”, doduše, sa nekoliko izuzetaka. Neposredno ispod GPIO konektora i desno od microUSB priključka, nalaze se četiri iglice (GND, 5V, Tx i Rx) koje predstavljaju konektor za serijski port koji se koristi za debagovanje. Na njega je moguće priključiti TTL<>RS232 modul PSU-ONECOM, koji poseduje sopstveni konektor za napajanje, pa ga je moguće koristiti i kao alternativni izvor struje. Inače, PSU-ONECOM je kompatibilan mnoštvu modela iz proizvodnog programa FriendlyARM, a uz odgovarajući kabl i sa brojnim drugim modelima, uključujući i Raspberry Pi.

Kućište štampano na 3D štampaču se od proizvođača može naručiti po ceni od 3,5 dolara, ali je pomoću dostupnih fajlova isto moguće svojeručno odštampati, ukoliko spadate u srećnike koji imaju pristup 3D štampaču.

Proizvođač oficijalno podržava Linux baziran na distribuciji Debian 8 Jessie, kao i Android 5.1. Obe varijante su se u praksi pokazale dosta dobro i treba istaći da je Debian davao osećaj da radi glatko, kao da smo ga pokrenuli na nekom skupljem SBC uređaju.

Rezultati testiranja benčmark programom SysBench (kojeg ne treba uvek uzimati zdravo za gotovo) pokazuju određeni zaostatak za sličnim modelom Orange Pi PC, koji radi sa distribucijom Armbian, koja, opet, ima određene optimizacije na nivou operativnog sistema. Postoji verzija Armbiana i za NanoPi M1, kao i distribucija DietPi (uveliko „srezana” slika originalne distribucije), koja ne podržava grafički podsistem, ali je pogodna za serverske namene.

Cena modela sa 512 megabajta je oko petnaest dolara, dok model od jednog gigabajta košta pet dolara više.

NanoPi S2

U prošlom broju smo govorili o misteriji vezanoj za SoC, na kome je pisalo da je proizvod Samsunga, a u stvari je samo proizveden u njihovim pogonima i pripada kompaniji Nexell. Ista stvar je i ovde, samo što je u pitanju procesor sa četiri jezgra, sa arhitekturom Cortex-A9, koja izvršava 2,5 DMIPS/MHz po jednom jezgru. Sintetički benčmark SysBench ga u testu procesora sa četiri programske niti po brzini svrstava nešto iznad modela Raspberry Pi, ali zato beleži odlične rezultate u pisanju i čitanju podataka u i iz RAM. Zahvaljujući svemu tome, a i činjenici da se na pločici nalazi osam gigabajta eMMC memorije, računar se u radu pokazao kao vrlo dobar.

GPIO izvodi procesora S5P4418 su neobično dobro snabdeveni različitim tipovima interfejsa, a na raspolaganju imamo po dva UART, I2S, I2C i SPI interfejsa, tri PWM izlaza i osam ADC ulaza, te jedan PPM (Pulse Position Modulation), koji se ne sreće tako često.

Između konektora za zvuk i USB porta nalaze se rupice sa nepopunjenim pinovima za ADC logiku. Iako je u pojedinim situacijama ADC vrlo korisna stvar, ovde je korišćenje istog malo problematično zbog suženog prostora između pomenutih konektora, koji komplikuje povezivanje džamper žicama. Tu je još jedan nepopunjeni konektor, koji omogućuje priključivanje baterije za časovnik realnog vremena.

Na ploči se našlo mesta za čip AXP228, koji se bavi pitanjima vezanim za snabdevanje električnom energijom, a često se sreće po tabletima i sličnim mobilnim uređajima. Kuriozitet su i dva korisnička tastera, koji se mogu programirati po želji.

Sa donje strane nalazi se interfejs za priključenje LCD ekrana putem flet kabla i slot za microSD karticu. Konektor za displej je prilično osetljiv i lako se može desiti da se polomi, te bi bolje bilo da je korišćen konektor preklopnog tipa nego onaj na uguravanje.

Svakako jedan od najvećih minusa odnosi se na postojanje samo jednog USB 2.0 konektora. Ukoliko bi omogućili dovod struje preko interfejsa za debagovanje, mogli bi osloboditi dodatni microUSB konektor, ali je i to opet malo za komforan rad. Svesni smo da je teško postići postavljanje velikog broja konektora u uslovima ograničenog prostora, jer NanoPi S2 ima dužinu od sedam i širinu od samo četiri centimetra.

Zbog nepostojanja slobodnog prostora, umesto standardnog HDMI priključka korišćen je microHDMI. Problem tog tipa konektora je u tome što je dosta osetljiviji prilikom upotrebe i zahteva nabavku dodatnog adaptera.

Nismo imali na raspolaganju originalno kućište uređaja, ali nas je neprijatno iznenadila činjenica da je njegova cena čitavih deset dolara. Nije jasno zbog čega, ali je to zaista preterano.

Teško je razumeti logiku proizvođača da NanoPi S2 ne isporučuje sa eksternom antenom, bez koje ovaj uređaj praktično nije u stanju da vidi Wi-Fi mrežu. Naime, za razliku od modela T3, ovde nemamo antenu na samoj štampanoj pločici, pa smo tako prisiljeni da konektujemo eksternu antenu, za koju je predviđen sićušni IPX konektor. Cena takvih antena je oko jednog evra, ali bez nje smo praktično odsečeni od mreže i interneta. Ovaj model zbog svog dizajna uopšte ne poseduje LAN konektor, iako za njega postoji podrška u okviru glavnog čipa.

U trenutku pisanja teksta cena modela S2 je iznosila 45 američkih dolara, što, imajući u vidu ponudu konkurencije, i nije naročito povoljno. Zato kao veoma povoljnu kupovinu možemo označiti nabavku kompleta ovog računara sa 7-inčnim kapacitivnim ekranom, napajanjem, microSD karticom od osam gigabajta sa Debian distribucijom, pasivnim hladnjakom, postoljem za displej i dodatnim sitnicama za samo 65 američkih dolara. Reč „samo” dobija pun smisao kada se zna da displej košta skoro trideset dolara, dok je napajanje procenjeno na devet, a microSD kartica na sedam dolara.

Igor S. RUŽIĆ