Na osnovu utisaka koje za sobom ostavlja prvenac s kojim izlazi na tržište, odmah može da se konstatuje kako razvojni tim Desert Fox ne zaslužuje da nosi nadimak čuvenog nemačkog feldmaršala. Za osam evra dobićete reciklirane ideje iz prethodnih epizoda Bad Dreama, koje su ranijih godina sporadično bile servirane na kašičicu, a ovom prilikom su smućkane u jednu homogenu celinu, što njihovo prosipanje niz klozetsku šolju čini lakšim. Igrač je u ulozi bezimene osobe koja pada u komu, a zatim očajnički pokušava da se iz nje izvuče. Da ste u komi, znate jer ne možete da se otmete osećaju kako nešto nije u redu (ma, ko bi rekao?), a i činjenice da ste u podsvesti okruženi tugom, čudovištima i morbidnim pejzažima (dakle, kao prosečno popodne provedeno uz „Bolji život”). Bad Dream: Coma je, uslovno rečeno, point & click avantura u prvom licu, mada je po tom pitanju mrka kapa, jer je bliža istini konstatacija da se radi o seriji poluinteraktivnih Flash animacija. Igra se sastoji od osam naizgled nezavisnih poglavlja, počev od porušenog mosta, preko oronule bolnice i „živopisnog” groblja, do uklete šume i sličnih turističkih atrakcija.

Svet snova je, sasvim očekivano, nastanjen svakakvim uvrnutim likovima, pa srećemo i takve jedinke kao što je klošar-filozof koji rašomonski vreba iz obližnjeg žbunja, zatim bolnička kuvarica čiji je specijalitet supa od prstića, pacijent kome je potrebna hitna transplantacija očiju i ušiju (čak i kose – ne, nije šala), miroljubivi tip koji iz puke dosade samom sebi odseče glavu, te na svoje telo prišije glavu plišanog mece i slične spodobe kojima biste rado poverili dete na čuvanje. Interakcija sa elementima ekrana svodi se na besomučno kliktanje dok ne pogodite pravu tačku, i minimalnu upotrebu inventara, a pošto je sve deo nečijeg bolesnog sna, rešenja pojedinih problema su potpuno nelogična. Na primer, kome još (osim frustriranim recenzentima „Sveta kompjutera”) pada na pamet da posmatra Mesec kroz lupu? Generalno gledano, problemi su ili previše prosti i očigledni, bespotrebno nelogični i suludi, ili jednostavno glupi i vređaju inteligenciju: na jednom od prvih ekrana biće vam onemogućen dalji napredak zbog rampe na putu. Da li glavni lik nije u mogućnosti da savlada najobičniju dasku prostim saginjanjem ili preskakanjem, usled išijasa, ostaće večita tajna univerzuma. Pored pomenutog, posebno iritiraju zagonetke koje zahtevaju otkrivanje razlika između naizgled identičnih slika, jer uključuju i ostale delove ekrana koji ne bi trebalo da imaju ikakve veze sa predočenim, ali izgleda da je očekivanje da se svi ljudi ovog sveta koriste zdravim razumom, uzaludno. Imajte u vidu da su maniri i lepo vaspitanje od ključnog značaja, jer u zavisnosti od ponašanja sledi jedan od tri različita završetka – dobar, neutralan ili loš. S obzirom na to da igra izaziva osećaj mučnine i nervoze, sasvim sigurno će svako ko se uopšte lati ovog maltretiranja, ubrzo početi da pesniči brojne vrane i ostale predstavnike životinjskog carstva koji se nalaze na gotovo svakom ekranu, i samim tim zaradi bad kraj već na početku.

Igra obiluje bizarnim, bolesnim i nemogućim situacijama, ali i naivnim scenama, nalik nečemu što bi Dejvid Linč nažvrljao u bloku broj tri u danima nesrećnog detinjstva. Valja pomenuti džinovsku spajalicu koja lebdi u vazduhu i zapravo predstavlja predmet koji može da se pokupi (izgleda da je Majkrosoftov Clippy stvarno nečija noćna mora), kao i trenutak u kome protagonista mora sebi da nakalemi svoje odsečene prste, ali za tu operaciju prethodno treba da pronađe lepak („Karbofiks” ne daje željene rezultate, može „Oho”). Na svakom ćošku prisutni su horor klišei u obliku ničim izazvnog dečjeg plača, bolnica u stanju raspada, klovnova, groblja i sličnih izlizanih motiva koji odavno nisu u stanju da dignu iz stolice ni najplašljivije. Prethodno nedostupne prostorije, bivaju otključane bez ikakve naznake ili smisla, zbog čega je potrebno stalno vraćanje na prethodno posećene i do najsitnijih detalja istražene lokacije, samo da biste videli da li se u međuvremenu nešto novo i bitno pojavilo u njima. Pošto je prikaz monohromatski i grafički stil je takav kakav jeste, sa linijama jednake debljine i brljarijama čija bi estetika bila prihvaćena jedino u galeriji za slabovide, ne gine vam beskrajno kliktanje po ekranu i obaranje rekorda u pixel huntu, jer je teško razdvojiti bitno od dekora. Autori definitivno zaslužuju vaspitno milovanje otvorenim delom šake po jagodičnim kostima zbog reklaminh navoda o dubokoj i bogatoj priči – istina je da je šturi tekst na nivou infantilnih rečenica iz čitanke za prvi razred osnovne škole. Ne samo to, nego igra prosto kipi od slovnih i gramatičkih greška, pa se tako groblje pretvorilo u „cementery”, čisto da znate gde da sahranite pokojni cement. Autori su bili toliko lenji da se nisu potrudili čak ni da izmisle malo veći broj imena koja se nalaze na nadgrobnim spomenicima. Kada se sve sabere, više je nego očigledno da je igra delo potpunih amatera i danima nakon njenog završetka, čovek se prosto pita, nije li sve to stvarno bio samo loš san.

Bad Dreams: Coma je plasiran kao horor naslov, mada je izlišno pominjati kako to nema nikakve veze sa realnošću – igra uopšte nije strašna, već samo odvratna, dosadna i odvratno dosadna. Kroz poglavlja se proleti za desetak minuta, pa je matematika jasna – cena jeste niska, ali taj novac može da se potroši i na pametniji način. Štampani mediji ipak imaju jednu prednost u ovo digitalno doba – mi nismo potplaćeni, a pogled na pojedine inostrane sajtove i reakcije kritičara koji su ovom naslovu dali nečuveno visoke ocene, ostavlja bez teksta. Poruka priče, sudeći po izjavama autora, jeste: „Učinite sve kako biste izbegli padanje u komu.” ’Ajte, molim vas? A ja baš hteo... Propadoše planovi za vikend.

Jan ČMELIK