Ion Lands, mali studio iz Berlina, predstavlja svoj prvenac u vidu open-world survival avanture u svemiru, čiji je glavni junak simpatični ION, koji neodoljivo podseća na robota Wall-E, iz istoimenog crtanog filma. Vaš svemirski brod se srušio na nepoznatu planetu i poslati ste da ispitate teren i sakupljate resurse, dok tražite način da uradite isto što i E.T. – kontaktirate rodnu planetu. Za razliku od većine survivala, niste sami, jer je AI nasukanog broda takođe neka vrsta svesnog bića, koje ima ulogu manje disleksičnog Jode, koji vas šalje u raznorazne misije.

Sat vremena igre je sasvim dovoljno da se zaljubite u pospanu atmosferu puste planete, uz melanholičnu muziku i dobovanje kiše po našem, očigledno nerđajućem junaku. Pronalazite nekoliko vrsta biljaka, minerala i drugih materijala od kojih pravite gorivo, popravljate hardver i vremenom otključavate nadogradnje za IONa. Iako možete koristiti razna oružja, akcenat igre nije na borbi i moguće je stići do kraja bez nasilja nad vanzemaljskim oblicima života. Umesto mape, na raspolaganju vam je linearni kompas na kome se prikazuju ikonice resursa u blizini, i smer ka destinaciji važnoj za misiju, što ne pomaže mnogo kada se između vas i cilja nađu planina ili nepremostivi kanjon sa lavom.

Kada krenete u istraživanje površinski većih oblasti, shvatićete da se ION kreće toliko sporo, da će vam doći da pritisnete taster W nečim dovoljno teškim, odgledate Prohujalo s vihorom i sortirate svu odeću u ormanu po bojama spektra dok dočekate da robot premili svih četrdeset kilometara do destinacije. Možete da preskačete prepreke i lansirate se uvis aktiviranjem pogona potiska, koji je veoma neprecizan, a fall damage je surov kao u Skyrimu – najbezazlenije dočekivanje na zemlju posle skoka uvis, može da vam skine dobar deo healtha. Ipak, iza svakog ugla (metaforičkog, pošto nema mnogo uglova po livadama i pustarama) krije se novo otkriće, i uskoro ste potpuno uvučeni u ovaj neistraženi svet. Onda upoznajete ANI i igra se pretvara u najzamorniju eskort misiju još od one u Max Payne 2.

ANI je ženski robot (apsurd robotskog pola konstatuje i vaš AI saborac) koji ne može da se kreće po terenu strmijem od novosadskih ulica, rapidno propada u svim vremenskim uslovima, a u borbi je efikasna kao peasant iz Heroja 3. Da je ANI personifikovana u stvarnom svetu, bila bi to osoba koja na planinarenje krene u štiklama od dvadeset centimetara i kratkoj haljini, a onda traži vašu jaknu jer joj je hladno, celim putem vam otima hranu i vodu, i uporno ponavlja kako bez nje ne biste našli put do vrha. Jedina korist od ANI je što može da „čuje” mineral tetrarijum, koji je ključni resurs za napredak. Sem toga, kroz celu igru vas bombarduje potpuno apsurdnim izjavama, u stilu dvanaestogodišnjeg deteta cveća. „Uuuu, zaštita trupa, ima li je u boji šampanjca, pošto obooožavam tu nijansu? Pol je super, drago mi je da sam izabrala ženski. Hoću da se grudvamo, iako mi elektronika crkava u snegu. Kad se vratim kući, napisaću pesmu o ovome.” Pošto u nekim segmentima igre morate da ostavite ovaj nežni maslačak u zaklonu i nastavite dalje sami, ni to je neće sprečiti da šalje pasivno-agresivne poruke tipa: „Sjajno, ti teraš kera po pustinji dok ja ovde odumirem, kondenzator po kondenzator... Posle se samo seti da baciš moje truplo u neki jarak, jer ću uskoro biti samo gomila krša koji ni najsiromašniji Jawa neće hteti da pogleda.” Ma koliko želeli da usmrtite ovu psihotičnu verziju R2D2, nažalost morate je održati u životu i smišljati načine kako da je transportujete preko terena kojim ne može da se kreće. Jedno od interesantnih rešenja je mogućnost teleportovanja između bilo koja dva metalna objekta po vašem izboru.

Kao da nije dovoljno što ste dobili nepodnošljivu saputnicu, negde od sredine igre gameplay gubi na zanimljivosti i postaje naporan. Zadaci se svode na sporo napredovanje od tačke A do tačke B, uz skupljanje 5204 komada minerala, što bi bilo umereno zabavno u svetu koji je raznolik i dovoljno otvoren za istraživanje. Ovde postoje ucrtane rute u koje su dizajneri nivoa pokušali da vas ukalupe, pa ako presečete linearni napredak i krenete u drugom pravcu, možete poremetiti mnogo toga. Bagovi, da se ključni triggered events greškom ne dese, još nisu uklonjeni, što vas može primorati da bacite sate i sate špartajući unaokolo u potrazi za sledećim ciljem. Posebna radost su planinski venci čije vrhove treba da posetite, jer do svakog postoji jedan, i samo jedan put, i oko 60 lažnih staza koje deluju kao putevi, dok vas na metar od vrha ne gurnu nizbrdo svojom iznenadnom i naizgled nepojmljivom strminom. Posle beskrajnog lutanja u snežnoj mećavi i besomučnog teleportovanja i preskakanja prepreka, motivaciju da stignete do kraja igre, daće vam samo inat, mazohizam ili OCD.

Ipak, bilo bi nepošteno otpisati Phoning Home kao loš naslov, jer to nipošto nije. Planeta, koja je izgrađena pomoću Unity platforme, izgleda impresivno, i u zavisnosti od vremenskih uslova i doba dana, imaćete prilike da uživate u prelepim prizorima. Muzika i glasovna gluma daju adekvatnu atmosfersku potporu vizuelnom užitku (srećom, ANI vam se obraća isključivo tekstualno).

Kako se u vreme izlaska ove recenzije još uvek radi na balansiranju elemenata igre i dodavanju novih opcija, poput auto-sprinta, postoji velika šansa da će uskoro Phoning Home pružati neuporedivo bolje igračko iskustvo. Do tada, odlazak na sastanak skupštine stanara predstavlja zabavniju opciju.

Dragana STAJIĆ