Za nas koji more vidimo jednom u deset godina, igre koje se bave tematikom podvodnog istraživanja predstavljaju crveno slovo u kalendaru, događaj koji se ne propušta. Delo kalifornijskog studija Arachnid Games, donosi priču o potopljenom svetu, čiji stanovnici žive zarobljeni pod zaleđenom površinom okeana i trude se da sastave kraj sa krajem, skupljajući šta se spasiti može iz olupina koje leže na morskom dnu. Legenda kaže da se među tim ostacima krije blago koje će ljudskom rodu konačno omogućiti povratak na kopno i doneti mir, sreću i prosperitet. Jasno je da sve miriše (ili smrdi, kako se uzme) na izvrnuti „Waterworld”, ali bez Kevina Kostnera, Bogu hvala.

Starijim igračima učiniće se da se radi o modernoj varijanti Subwara 2050 ili Aquanoxa, što je donekle tačno, ali je preciznije reći da je Diluvion usporeni klon Descenta, sa pogledom iz trećeg lica i prostim RPG, odnosno avanturističkim elementima. Takođe, za razliku od Descenta, prostor u koji je igra smeštena nije iscepkan na zasebne nivoe, već predstavlja kompaktnu, neprekidnu celinu. Suština Diluviona ogleda se u istraživanju dna okeana u potrazi za dragocenostima, prikupljanju posade, stalnoj nadogradnji podmornice, obavljanju zadataka za razne sumnjive njuške, te borbi sa podmorskim gusarima i inim propalitetima. Na samom početku vrši se izbor između tri podmornice različitih karakteristika, kao što su brzina, sposobnost manevrisanja, efikasnost pri sakupljanju otpada i borbena moć. Malo je bezobrazno što su bolji primerci izostavljeni iz osnovne verzije igre i ponuđeni u obliku DLC paketa, mada smo na slične stvari odavno navikli. „Budženje” podmornice, koje podrazumeva pažljivo skupljanje materijala i novčanih sredstava, treba shvatiti krajnje ozbiljno i obaviti što je ranije moguće, jer samo napredne varijante pružaju mogućnost istraživanja većih dubina u kojima se krije vrednije blago.

U većini slučajeva čulo vida je jedina alatka na koju možete da se oslonite, jer je sonar koji imate na raspolaganju ograničenog dometa. Mapa regiona u kome se nalazite ne otvara se automatski, već je potrebno pronaći je u nekom od okolnih objekata, i kada je se konačno dočepate, neće biti od velike pomoći, jer ne prikazuje vašu trenutnu lokaciju, pa samim tim ni trodimenzionalni kompas koji okružuje podmornicu nema bog zna kakvu upotrebnu vrednost. Pored smetala u obliku ostalih skupljača starog gvožđa, tu su i minska polja, koja su toliko razuđena da kroz njih može da se provuče i zatvorenih očiju, kao i morske struje koje podmornicu guraju u suprotnom pravcu i koje se sa lakoćom savlađuju jednostavnim odvrtanjem gasa „do daske”. Valuta koja se koristi za trgovinske transakcije je dinar, kojim u ovoj igri zapravo možete da kupite nešto vrednije od pakovanja žvaka. Posada se, po ugledu na dobri stari Pirates, regrutuje po birtijama, a u slučaju nedostatka sredstava, posada može jeftino (čitaj: džabe) da se „nabavi” i u zatvorima. Ništa vas ne sprečava da u trenucima dokolice proćaskate sa članovima vašeg tima, iako uglavnom nemaju da kažu ništa pametno, ali ne treba gubiti iz vida činjenicu da i mornarima s vremena na vreme zakrče creva – ako ih ne hranite redovno, odbiće poslušnost, što se negativno odražava na ukupne karakteristike same podmornice. Nalik na FTL, posada se raspoređuje po zasebnim komorama u okviru podmornice, a mornari „bez portfelja”, odnosno oni koje ne uputite na specifične zadatke, automatski će vršiti opravke oštećenih delova.

Stvari koje kvare ukupan utisak jesu problemi sa interfejsom, navigacijom i optimizacijom, odnosno njihovim nedostatkom. Veći deo vremena prepušteni ste sami sebi i sopstvenoj sposobnosti snalaženja u prostoru, koja će u uslovima slabe vidljivosti biti stavljena na muke. Istina, igra će naznačiti šta je cilj, ali vam neće pomoći u tome kako da dođete do njega. Nikako nije dobar znak ako ubrzo nakon startovanja igre posegnete za Googleom sa pitanjem: „Kuda, pobogu, treba da idem?”. Učestali pop-upovi sa raznim informacijama prekrivaju veći deo ekrana, i ne mogu ručno da se uklone, već sami nestaju nakon određenog vremena, baš kao i igračevo strpljenje. Okruženje u kome se sve odigrava je vizuelno atraktivno, ali nikako ne opravdava hardverske zahteve, pa potrebnu konfiguraciju koju autori navode, treba shvatiti sa rezervom. Pored toga, dvodimenzionalni elementi, kao što su enterijer objekata ili likovi sa kojima komunicirate, izgledaju kao da su izrađeni u zamračenoj prostoriji pomoću MS Painta, i to levom nogom (na trackballu). Srećom, predivne orkestarske melodije kompenzuju tehničke manjkavosti i dočaravaju specifičnu atmosferu, uprkos pomenutim problemima.

Podvodni svet Diluviona je ogroman, izdeljen na tri otvorene zone u okviru kojih dejstvuju različite frakcije, koje nude niz zadataka, što u početku navodi na pomisao da igra nikako ne može da bude dosadna. Međutim, bez obzira na količinu sadržaja, ograničena interakcija sa ionako šupljim likovima i repeticija sličnih questova, brzo prerastaju u monotoniju. Nakon nekoliko sati, ni podvodno šarenilo više nije toliko fascinantno, a i samoinicijativno istraživanje dna okeana posle izvesnog vremena prestaje da bude faktor koji igrača drži prikovanog za ekran. Zaključak da jednom naslovu, koji se bavi podmorskim istraživanjem, evidentno nedostaje dubina, jeste ironičan, ali istinit. Šteta, jer nakon obećavajuće uvodne sekvence, igrač biva razočaran kada shvati o čemu se zapravo radi, i da je potencijal ostao neiskorišćen. Uprkos navedenom, neosporno je da je atmosfera kojom igra odiše blagotvorna po stanje duha, jer, uprkos tome što žanrovski nisu slični ni izdaleka, u tom segmentu izrazito podseća na Ecco the Dolphin. Uzevši u obzir pristojnu cenu, koja je čak i niža od očekivane, nezahvalno je tražiti više od toga.

Jan ČMELIK