TEST PLAY<>
032017<><>

For Honor

Pre nešto manje od dve godine, na sajmu E3, Ubisoft je najavio da njihov Montrealski studio radi na novoj igri, akcionom naslovu smeštenom u fantazijski svet gde vekovima besni bespoštedna borba između vitezova, vikinga i samuraja. Ta ideja, praćena fantastičnim prizorima iz igre, bila je dovoljna da se more ljubitelja istorijske akcije „naloži” i da prosto ne može da dočeka trenutak kada će je zaigrati. Čekanje je, najzad, gotovo – For Honor je, konačno, stigao.

For Honor ima dvanaest klasa, četiri po frakciji i svaka od njih ima jedinstveno balansirane vrednosti brzine, snage i odbrane.

Genijalno jednostavna ideja da se upečatljivi arhetipovi boraca hladnim oružjem iz realne istorije naše planete suoče na bojnom polju, nije bila dovoljna autorima ove igre, već su stvorili alternativnu istoriju. Tačka rascepa sa „našom” verzijom istorije je globalna katastrofa koja se odigrava negde tokom srednjeg veka. Serija zemljotresa iz korena menja geografiju planete, što prirodne resurse čini ređim i vrednijim nego pre, i stavlja u direktni konflikt kulture koje bi inače imale manje kontakta. Tako započinje bespoštedni rat između brojnih frakcija, koji traje više od hiljadu godina. Ovaj kolosalni sukob iznedriće tri moćne grupacije, svaka sa karakterističnim pristupom borbi. Pripadnici vikinških klanova koji se sa jednakim žarom bore i između sebe i sa drugim civilizacijama, poznati su kao warborni, legion su klasični srednjovekovni vitezovi u blistavim metalnim oklopima, dok su samuraji, koji se bore pod zastavom Dawn Empirea, poznati kao choseni. Nakon više od hiljadu godina ratovanja, čini se da intenzitet bitaka počinje da jenjava i da postoji šansa za uspostavljanje nesigurnog mira. Ratoborna plemkinja Apollyon to vidi kao znak da su sve tri strane postale slabe i da je eskalacija ratnih sukoba jedini način da čovečanstvo ostane jako. Tako počinje serija krvavih bitaka i manipulacija moćnika iza kulisa koja će, još jednom, promeniti lice planete.

Dok na papiru priča For Honora može da deluje interesantno, ona u praksi pomalo škripi. Naime, kampanja menja perspektivu, i stavlja vas u ulogu ratnika sve tri frakcije. Svako poglavlje je interesantno i tehnički je deo veće priče, ali ni jedno od njih ipak nije dovoljno veliko i upečatljivo da stoji samostalno, niti je dovoljno integrisano sa ostalim delovima, kako bi se stvorila jaka centralna priča. U svojoj finalnoj formi, singleplayer kampanja For Honora više deluje kao najobimniji i najraskošniji tutorijal u istoriji igara, nego kao zadovoljavajuće iskustvo za jednog igrača. Kako je moguće da je veliki izdavač kao Ubi uspeo da napravi AAA igru kao što je For Honor sa tolikim propustom? Verovatno tako što igra izgleda fantastično, a akcija je neverovatna! Zbog toga nemate ni vremena, ni želje, niti potrebe da cepidlačite oko narativnih problema, nego želite da se što pre vratite u žar borbe, da što pre postanete vihor koji menja tok borbe, ili ratnik koji je usred opšteg meteža našao sebi dostojnog protivnika i upustio se u napeti dvoboj, ne obraćajući pažnju na događaje oko sebe.

Da li je moguće da je akcija toliko dobra? O, da.

Da li je moguće da je akcija toliko dobra? O, da. Na osnovu slika iz igre mogli biste da pomislite da je For Honor zapadnjačka varijanta borbenih naslova sa istoka tipa Dynasty Warriors, u kojima nerealno predimenzioniranim oružjem kosite sve pred sobom. Istina, „žetva” srednjovekovnih ekvivalenata Red Shirtova postoji i u For Honoru, ali srž igre je zapravo razmena taktike, veštine i refleksa u okviru borbenog sistema, koji su autori nazvali „Art of Battle”. Naime, izgleda da je neko u Ubijevom marketinškom odeljenju uspeo da vešto sakrije najveću tajnu For Honora – ovo nije akciona igra sa naprednim sistemom borbe likova, ovo je maskirana borilačka igra u kojoj je okruženje i učestvovanje u velikim bitkama samo lep bonus.

Kao sve što može da se opiše sintagmom „lako se nauči, ali se teško postaje majstor”, tako je i „Art of Battle” jednostavan sistem koji skriva veliku dubinu. Kada ste suočeni sa protivnikom koji nije filler, nego ga kontroliše napredniji AI, možete da ga „lockujete” i tada su svi vaši napadi vezani za njega (na najvišem, „realističnom” stepenu težine lockovanja nema, pa morate i da nišanite). I vi i vaš protivnik možete da napadnete sa tri strane: sleva, zdesna i odozgo. Iste tri strane možete i da branite postavivši svoje oružje u odgovarajući položaj za pariranje. Sem toga, postoji mogućnost postavljanja (i probijanja) bloka, kao i izvođenja normalnih, brzih napada, odnosno jakih, ali sporijih. Najbitnije je da napredovanjem lika otključavate specijalne poteze koji se izvode kombinacijom tastera kao u tipičnim borilačkim naslovima. Kao celina, „Art of Battle” funkcioniše maestralno. U poređenju sa drugim third person akcijama na koje iz daleka liči, borbe u For Honoru su sporije, sa naglašenijom taktičkom komponentom, ali to ne znači da vam kroz žile pumpa manje adrenalina. Sem toga, For Honor nagrađuje igrače koji su svesni svoje okoline, jer nema potrebe za nadmudrivanjem sa protivnikom mačevima, kad možete da ga gurnete sa zidine, u vatru ili na oštre barikade.

Borbe u For Honoru su sporije, sa naglašenijom taktičkom komponentom, ali to ne znači da vam kroz žile pumpa manje adrenalina.

Da stvari budu još lepše, pogotovo za igrače koji zahtevaju još više raznolikosti, For Honor ima dvanaest klasa, četiri po frakciji, i svaka od njih ima jedinstveno balansirane vrednosti brzine, snage i odbrane. Vanguard su klasični borci sa dvoručnim oružjem u rukama i ujednačenim borbenim vrednostima. Assasini su u rukama majstora smrtonosni, pogotovo u duelima, jer, iako ne nanose mnogo štete jednim udarcem, njihova brzina im omogućuje da lako izbegnu protivničke napade. Heavy je zbirni naziv za oklopljene gromade od ljudi sa naglašenim defanzivnim sposobnostima, što u praksi znači štit ili, u slučaju shugokija, jači oklop i dvoručni buzdovan. Na kraju, hibridne klase imaju oružja sa najvećim dometom, koplja i helebarde, pa najlakše kontrolišu prostor u kom se bore.

Ukoliko vas kampanja ne ubedi u činjenicu da svaka klasa ima jednaku upotrebnu vrednost u bici, i da u rukama veštog igrača može da bude nezaustavljiva, za to će se svakako pobrinuti PvP. Nakon što budete gotovi sa kampanjom, želećete još For Honora i to znači upuštanje u borbe sa drugim igračima. Igra nudi pet multiplayer modova. Duel je klasičan dvoboj jedan na jedan, brawl je borba dva dvočlana tima, dok je elimination bitka dve ekipe od po četiri igrača. Na kraju, tu su skirmish i dominion, oba 4v4 moda u kojima pre finalne eliminacije neprijateljskog tima morate da sakupite dovoljno poena. U dominionu se poeni stiču osvajanjem i držanjem kontrolnih punktova, dok se u skirmishu poeni dobijaju za eliminacije drugih igrača i NPC vojnika.

For Honor je definicija igre koju mrzite kada vas tehnikalije ometaju u igranju, ali i koja je veličanstvena kada sve radi kako treba.

Zbog toga što sa druge strane nije AI, nego „živ neprijatelj”, multiplayer uspeva da bude odgovoran i za najbolje i najgore momente provedene uz For Honor. Upravo, lični afinitet ka specifičnostima mrežnih okršaja ove igre (ili vaša sposobnost da ih tolerišete), definisaće vaš stav prema njoj. Svaki put kada nakon početka prodaje nekog velikog naslova sa izraženom mrežnom komponentom postoje problemi sa matchmakingom i stabilnošću servera, to je opravdani razlog za negodovanje igrača. Na ove dečje bolesti, na žalost, nije imun ni For Honor. Posebno loša odluka je odsustvo posvećenih servera za hosting mečeva, nego svaka partija zavisi od konekcije osobe koja je pokrenula partiju na svom računaru, što može da prođe bez problema, ali i sa mnogo frustracija.

Sa manje tehničke a više ljudske strane, kod multiplayera ekstremno iritira bežanje tokom mečeva. Naime, brojne bitke znaju da se pretvore u festival jurnjave za protivnicima kada igrač, koga od večnih lovišta deli tek nekoliko hit poena, odluči da nije spreman da krene ka svetlu i počne da beži. Da li su svi koji igraju multiplayer u For Honoru čuli citat: „he who fights and runs away, may live to fight another day”, ili su jednostavno videli da to neko drugi radi i počeli sami da primenjuju tu taktiku, ne znamo, ali iritira. Srećom, bolje upoznavanje sa mapama i mudrije kretanje svih članova tima donekle ublažava ovaj „problem”. Uostalom, čak i ta čudna, ali legitimna taktika, deo je dinamične i primamljive tapiserije For Honora, jer vešti igrači mogu da, uz pažljiv tajming napada i pametnu upotrebu okoline, svoje bežanje pretvore u eliminaciju više protivnika i okrenu naizgled beznadežnu situaciju u trijumf.

Značajni aspekti igre koji se nadovezuju na multiplayer, jesu levelovanje i razvoj vaših likova, kao i opsežna kozmetička kastomizacija. To možete da radite postepenim grindom steela, valute za otključavanje i unapređivanje svega i svačega, ili da trošite realan novac za kupovinu ove in-game valute i kozmetičko doterivanje. Na žalost, izgleda da je neko u Ubiju konačno shvatio da, s obzirom na to da smejurije od igara na mobilnim platformama mogu da uzimaju ljudima milione putem mikrotransakcija, to može i Igretina (sa velikim „I”) kao što je For Honor. Srećom, igra ne zaudara na buy to win model, jer ko troši novac, to radi zbog kozmetičkog lickanja, a ne da bi svom liku dao značajnu prednost tokom multiplayera.

Sa tehničke strane, For Honor ne ostavlja mnogo prostora za zamerke. Igra izgleda predivno, sa visokim stepenom detalja i kvalitetom efekata na koje se ne fokusirate dok vas drži battle frenzy, ali ste ih sve vreme svesni. Dinamičnu atmosferu upotpunjavaju i solidna muzika i efekti koji nikada ne prelaze u prvi plan, verovatno namerno.

Kada se sve sabere i napravi finalni rez (katanom, naravno), ostaje nam to da je For Honor definicija igre koju mrzite kada vas tehnikalije ometaju u igranju, ali i koja je veličanstvena kada sve radi kako treba, kada je igraču dopušteno da iskusi fantastičnu kombinaciju nestrpljivosti, teskobe i ushićenja kada ukrstite mačeve (ili sekire, ili koplja) sa drugim igračima. Ostaje zebnja da će igra izgubiti mnogo kada, tokom budućih meseci, počne smanjivanje igračke populacije. Srećom, dok sve radi, For Honor je odličan, a čak i da užitak ne bude dugog veka, imamo dobru osnovu za nastavak koji bi mogao da ispegla zamerke i bude još bolji.

Dragan KOSOVAC

 
Torment: Tides of Numenera
For Honor
Šta mislite o ovom tekstu?
Hitman: The Complete First Season
Sniper Elite 4
Nioh
Kingdom Hearts HD II.8: Final Chapter Prologue
Diluvion
Realpolitiks
Phoning Home
Tales of Berseria
Sovereignty: Crown of Kings
Hellenica
Milkmaid of the Milky Way
Splasher
Youtubers Life

Platforma:
Windows, PlayStation 4, Xbox One
Potrebno:
Intel Core i3-550 / AMD Phenom II X4 955, 4 GB RAM, Nvidia GTX 660 / Radeon 7870, 2 GB VRAM
Poželjno:
Intel Core i5-2500K / AMD FX-6350, 8 GB RAM, Nvidia GTX 760 / Radeon R9 280X, 4 GB VRAM
Veličina:
40 GB
Adresa:
www .forhonorgame .com

82
Home / Novi brojArhiva  •  Opisi igaraKorak po korakŠta dalje?NetgamesOpšte teme  •  Svet kompjutera
Svet kompjutera Copyright © 1984-2015. Politika a.d. • RedakcijaKontakt | Saradnja | Oglasi | Pretplata • Help • English
SKWeb 2.54
Opisi igara
Netgames
Opšte teme
Test Fun
Korak po korak
Šta dalje
Svet kompjutera



Naslovna stranaPrethodni brojeviOpšte informacijeKontaktOglašavanjePomoćInfo in English

Svet kompjutera