S obzirom na popularnost Mojangovog Minecrafta, ne čudi nas pojava armije imitatora, mada se retko koji od njih odvažio da unese bitnije novine u oprobani sandbox koncept. Astroneer je život započeo kao umetnički projekat, hobi, ali su se apetiti i tim okupljen oko igre povećali, da bi na kraju uključili i ljude koji su bili zaposleni u Ubisoftu (što je u ovom slučaju dobra stvar). Igra je smeštena u daleki 25. vek, kada se kompanija Exo Dynamics probija na polje razvoja tehnologije za brzo i efikasno putovanje kroz svemir. To omogućuje hrabrim pojedincima da se predaju zlatnoj groznici i otisnu ka nepoznatim planetama u potrazi za skrivenim bogatstvom. Naravno, iskopavanje plemenitih materijala na udaljenim svetovima je rizičnije nego na Zemlji...

Igra otpočinje lansiranjem astronauta sa svemirske stanice u smeru jedne od brojnih proceduralno generisanih planeta. Nakon što uspešno aterira, maleni kosmoplovac se zatiče na negostoljubivom području i, pre svega, mora da stvori osnovne uslove za život i dalje istraživanje. Ključno čvorište za svaku dalju nadogradnju je upravo modul za sletanje – na njega se „kaleme” delovi različitih funkcionalnosti i čitavu skalameriju pretvaraju u nešto sasvim novo i drugačije (na primer, pravi pravcati svemirski brod). Najbitnija alatka koju astronaut ima na raspolaganju je uređaj za manipulaciju terenom, a priliku da ga pametno iskoristi imaće već na samom početku, jer je bazu potrebno zaštititi od nasumičnih i smrtonosnih peščanih oluja, izmenom terena i podizanjem prirodnog zida. Odmah biva jasno da je, za razliku od Minecrafta koji se više bavio izgradnjom, akcenat na modifikaciji i manipulaciji terena, ali i preživljavanju u teškim uslovima. Sve dok ste u neposrednoj blizini startnog modula, prikačeni ste za njega i imate neprekidni dovod kiseonika; međutim, čim stupite van perimetra baze, bivate prepušteni sami sebi i zalihe kiseonika vam se rapidno smanjuju, što direktno ograničava svaku vašu ekspediciju u nepoznato, jer je potrebno što pre pronaći ono što vam je neophodno i vratiti se u bezbednu zonu, pre nego što izdahnete. Zbog toga, iako ćete tokom svakog izleta i lova na određenu vrstu materijala koji vam je potreban, sigurno naići na još štošta interesantno, ne treba biti pohlepan, jer uvek treba imati u vidu vremensko ograničenje, pošto vam je pored neprijateljski nastrojene planetarne flore najveći neprijatelj upravo potreba za kiseonikom. Srećom, poveći ranac koji nosite na leđima ne služi samo za skladištenje prikupljenih materijala, već i za zalihe kiseonika koje možete da „upecate” na pojedinim lokacijama. Svaka upotreba alatke za teraformiranje troši energiju, koja se automatski (ali sporo) regeneriše, pa i to treba imati u vidu pre nego što krenete u nepoznato. U početku moraćete da skupljate osnovne materijale, kao što su bakar i aluminijum, ali će vremenom konstrukcija vaše baze (odnosno svemirskog broda) bivati sve kompleksnija i zahtevaće akviziciju retkih metala. Resursi su oskudni, ali se pravo bogatstvo krije u tunelima i pećinama ispod površine planete, mada u njima vreba i veća opasnost.

Igra se trudi da stvori direktnu vezu sa igračem i želi da postigne totalnu imerziju, što može, ali i ne mora da bude dobra osobina. Interfejs, odnosno deo ekrana sa različitim informacijama, u klasičnom smislu ne postoji, mada nije potrebno previše vremena da se igrač navikne na sve funkcije i shvati gde se nalaze statusni indikatori (kao što je količina raspoloživog kiseonika, oličena skalom na rancu). Problem je u tome, što je u potpunosti izostavljeno mapiranje terena, a planete na kojima se sve odigrava nisu male, pa je snalaženje u prostoru veoma otežano. Ne znamo da li se radi o dizajnerskoj odluci ili je u pitanju samo priroda jednog naslova u ranoj fazi razvoja, ali je primetno odsustvo tutorijala u bilo kakvom obliku, što će i te kako zasmetati nestrpljivima.

Slično Minecraftu, Astroneer takođe koristi prostu grafiku sa malim brojem poligona, ali je vizuelno mnogo privlačniji. Šareni pejzaži, pastelne boje i smena dana i noći su pravi melem za oči, i svaki kadar prosto vapi za screenshotom. Još je zanimljivije što to nije bila osnovna namera autora, već je samo posledica zanemarivanja grafike u korist igračke mehanike. Nismo ni sumnjali da će jedna pre-alpha igra biti izrešetana bagovima, kao što je propadanje kroz teren ili zaglavljivanje u istom, ali pomalo brine opaska autora da je to deo šarma Astroneera i da nemaju nameru da isprave te nedostatke. Pošto je Astroneer bez sumnje igra sa osetnim potencijalom, a i obećanja razvojnog tima deluju iskreno i ostvarivo, jedva čekamo finalni proizvod.

Jan ČMELIK