Posle remastera Darksidersa 2, THQ Nordic je izbacio i unapređenu verziju prve igre iz serijala. Opšti utisak je da je u pitanju dobar remaster solidne igre. S tehničke strane, sve je na mestu. Tu su bolje teksture, podrška za veće rezolucije i više opcija za podešavanje grafike. Takođe, THQ je galantno dozvolio svima koji već imaju originalnu igru da je besplatno unaprede, tako da fanovi Darksidersa imaju dobar povod da ga ponovo obrnu.

Ako se do sada niste susreli s igrama iz ovog serijala, možete da očekujete relativno zabavnu i ispeglanu, ali i uglavnom neizazovnu, razvučenu i pomalo generičku mešavinu dominantnog God of War/DMC krljanja, rešavanja prostornih zagonetki i zeldolikog skupljanja gadgeta i vraćanja na već posećene nivoe. Tvorac scenarija i settinga igre je strip-autor Joe Madureira (najpoznatiji po radu za Marvel), ali sem razdragane, prenaglašene stripske brutalnosti, Madureira nije mnogo doprineo kvalitetu igre. Priča o jahaču apokalipse Ratu, koji istražuje misteriozne okolnosti pod kojima je prevaren da izazove apokalipsu, definitivno nije razlog da odigrate Darksiders.

Upravljanje je glatko i udobno, osećaj prilikom zarivanja sečiva u meso je zadovoljavajuć, a mestimične borbe s jačim protivnicima su često veoma zabavne. Ako igrate u najtežem modu, takvi protivnici vam skidaju mnogo healtha, tako da morate da budete oprezni. Oružja, gadgeti i brojni kombo potezi vam dozvoljavaju da budete kreativni u borbi, što posebno dolazi do izražaja prilikom okršaja sa slabijim neprijateljima, kada borbe postaju festivali stilizovanog nasilja. Darksiders vam zaista daje moć badass mitskog entiteta specijalizovanog za ubijanje.

Nažalost, najveći deo igre možete da pređete uz silovanje levog tastera miša i povremene upotrebe dasha. Između soba s jačim neprijateljima očekuju vas naleti bednih protivnika čije ubijanje doživljavate kao nešto što morate da uradite kako biste došli do zabavnih delova. Igra je time nepotrebno razvučena, a situaciju pogoršavaju i „zagonetke” čije rešenje često znate čim ih vidite. Iako tu i tamo ima i zanimljivih problema (posebno pri kraju), previše često se sve svodi na rutinu. Vidi se da su se autori potrudili da stalno uvode načelno nove elemente mehanike, ali su podbacili u pogledu maštovitosti izazova. Isto to važi i za estetiku nivoa, koji retko nude zanimljive prizore ili imaju bilo kakvu pozadinsku priču. Zbog toga svet igre ne odaje utisak stvarnog mesta, već više deluje kao niz borbenih arena.

Šteta je što autori nisu upregnuli ovaj borbeni sistem u kvalitetniju kampanju. Ovako, igranje Darksidersa nije traćenje vremena, ali igra je daleko od klasika.

Aleksandar ĐURIĆ