Zahuktale fabričke trake u Telltalesu i dalje rade punom parom, donoseći nam još jednu standardno skrojenu petodelnu avanturu baziranu na licenciranom, filmsko-stripskom sadržaju. Dok nam nadležni ne podare ono što zaista želimo da vidimo i probamo u ovoj formi (Fast and the Furious The Telltale Series, naravno), ovaj put ćemo se staviti pod krinku najvećeg sina grada Gotama, u još jednoj igri (šiš)miša i mačke, sa poznatim sistemom kvaziizbora, koji će (kao i ranije) u manjoj meri oblikovati tok naracije koji vas očekuje u prvoj sezoni Betmenovih dogodovština.

Igra nije bazirana ni na jednom etabliranom sadržaju, stripskoj, filmskoj, animiranoj ili bilo kojoj drugoj priči iz Betmenovog univerzuma, već donosi friško okruženje i prilično hrabre i neuobičajene odluke autora vezane za karaktere dobro poznatih likova iz Bet-mitologije. Po svom spoljašnjem izgledu, nova Telltaleova igra najviše podseća na viziju Betmena iz trilogije filmova Kristofera Nolana. Dosta toga, počevši od okruženja, akcionih i drugih momenata, do pomenutih likova deluje prilično realistično i „uzemljeno” u realnosti, bez mračno-gotske i stilizovane atmosfere poznate iz Arkham igara, odnosno nekog treš-kempi ili „marvelovskog” stila iz stripova pre devedesetih godina prošlog veka.

Igrači su tokom dotičnih pet epizoda stavljeni podjednako u ulogu Brusa Vejna i njegovog mračnog alter-ega, u pokušaju da osujete novu pretnju koja se nadvila nad Gotam, grad večno nezahvalan svom najvećem i najpožrtvovanijem zaštitniku. Površinski sloj priče tiče se Betmenovovog sukoba sa grupacijom pod nazivom Children of Arkham, razbojničkom sektom, čija se agenda ogleda u distribuciji i aktiviranju opasnog virusnog agensa kadrog da u žrtvama neutrališe moralno-etičke inhibitore, i svede ih na nivo poslušnih, razjarenih zveri nesvesnih svojih postupaka. Ispod ovoga, međutim, u prepoznatljivom Telltaleovom stilu kompleksnog, slojevitog pripovedanja, krije se razgranata priča o zlokobnoj prošlosti Vejnovih roditelja, kriminalnim vezama sa tekućim gradonačelnikom Gotama i mafijaškim bosom, Karminom Falkoneom, revolucionarnim i podlim postupcima Vejnovog nekadašnjeg druga iz detinjstva, Ozija Koblpota (alijas fanovi-stripa-znaju-već-koga), uz stalnu vruće-hladno igru sa prevrtljivom Ženom-mačkom, diplomatsko-prijateljsko-neprijateljskih odnosa sa prevrtljivim Harvijem Dentom i blagog (i manje blagog) emotivnog balansiranja između Seline Kajl i novinarke Viki Vejl (kojoj je dodeljena veća uloga u igri nego što bismo to inače očekivali).

Pomenuti zaplet i priča predstavljaju, s toga, najbolji i najvažniji element igre, i maksimalno su utegnuti i ispolirani, uz odličnu dinamiku smenjivanja „mirnijih” delova u kojima ćete vršiti interakciju sa gomilom sporednih likova, i akcionih sekvenci i dinamičnijih momenata. Famozni sistem „izbora” ponovo sledi logiku koja je poznata u Telltelovim ostvarenjima, što podrazumeva odmotavanje radnje na jedan i samo jedan način, uz manje sporedne koloseke koji donose različite narativne, emotivne i karakterne tokove koji se na kraju, ipak, sustiču u jednu nit. Ovo pomalo obesmišljava osnovnu ideju koju „izbor” treba da znači, jer će se neki momenti odvijati onako kako je unapred zamišljeno, bez obzira na to što se aktivno trudite da odvučete „priču” na drugu stranu (ovo važi i za motive i postupke pojedinih likova, na primer Harvija Denta koji će veštački i neprirodno zapasti u svoje ludilo podvojene ličnosti, bez obzira na to što ćete uzroke za to sprečiti u prethodnim poglavljima).

Sa strane gejmpleja takođe nema puno iznenađenja, uz još uočljiviji fokus na praćenje priče u odnosu na ranije igre. Ovo podrazumeva srazmerno manje momenata u igri u kojima možete da se „slobodno” krećete po usko definisanim lokacijama i vršite interakciju sa okruženjem, pre svega u delovima igre u kojim istražujete i povezujete određene elemente i tragove na mestima zločina. Akcioni momenti predstavljaju očekivani koktel zastarelih quick-time sekvenci sa pravovremenim stiskanjem traženih tastera ili kombinacija, ali to ne smeta previše zbog prirode samog sadržaja i eksplozivnih i vešto izrežiranih scena Betmenovog satiranja protivnika ili kombo fajtova sa Ženom-mačkom (uključujući i nekoliko „civilnih” borbenih scenarija u kojima vodite Brusa Vejna).

Nažalost, sa tehničke strane stvari ne stoje tako bajno i Telltaleov Batman se pridružuje sada već problematičnom nizu loše optimizovanih i bagovitih naslova visokog profila koji su obeležili sezonu jesen-zima 2016. godine. Inicijalno izbacivanje prve epizode pratila je grozna neoptimizacija enginea u vidu nedopustivo niskog frejmrejta, uz grafičke, kontrolne i ostale gličeve (neučitavanje scena, desinhronizovan audio, zaglavljivanja miša, nefunkcionalan anti-aliasing na konzolama i dr.), što je odvratilo zainteresovane igrače od kupovine. Stvari su se u međuvremenu znatno popravile, ali i dalje nisu sjajne, što se pre svega ogleda u sporadičnim zastajkivanjima i štucanjima igre, ili živcirajućim kontinualnim usporavanjima tokom pojedinih scena. Grafika jeste detaljnija i predstavlja unapređenje cell shaded stila poznatog od ranije, ali, uz ne baš fluidnu animaciju aktera, daleko da predstavlja nešto što ište neopravdano mnogo jači hardver u odnosu na prethodne Telltaleove igre. Glasovna gluma je na poslovično visokom nivou, uz prirodna smenjivanja sagovornika tokom dijaloga (bez obzira na to kada se odlučite za svoju liniju teksta), sa standardno filmičnom muzikom koja amplifikuje Betmen atmosferu na očekivan način.

Ako ste ljubitelj Telltaleovog uniformnog i neumornog štancanja epizodnih avantura, ili ste fan Betmena u svakom pojavnom obliku, TT Betmenova prva sezona je logičan izbor za (prazničnu) kupovinu, naročito sada posle serije zarkpa i vraćanja funkcionalnsti igri u većoj meri. Dok konačno ne dobijemo te epizodične avanuture Toreta i „familije”, i Betmen će sasvim dobro da posluži.

Aleksandar DINIĆ