U novu godinu ulazim sa pesoptimizmom, specifičnim amalgamom kanibalskog pesimizma i iracionalnog optimizma. Taj mutantni osećaj najviše liči na polunervozu pre skoka u more sa stene dok vas istovremeno gleda neko koga bi bilo šteta razočarati, ali i organ vlasti koji će vas oglobiti zbog skakanja. Uzbudljivo je, ali svaki ishod je i poraz i pobeda, uz everprisutnu mogućnost da slomite vrat.

Ne mogu da vam poželim srećnu Novu godinu jer to nije uspelo prethodnih Z puta, a Vaas Montenegro (Far Cry 3) lepo kaže da je definicija ludila ponavljanje jedne akcije i očekivanje drugačijeg rezultata. Mogu samo da vam pejstujem moja razmišljanja, nadanja i tripove u pogledu novog leta, želeći vam da uživate uz kuvano vino, SK i zimsku idilu, ali bez petardi, jer ako vas uhvatim kako bacate petarde, na sopstvenom mesu ćete snositi posledice moje transformacije iz doktora Džekila u mister Hajda. Petarde me triggeruju brže nego što manspreading ili pravljenje sendviča razjare militantnu feministkinju tokom onih dana u mesecu.

• U 2017. godini dolazi Red Dead Redemption 2, što je moj primarni razlog za optimističnu polovinu pesoptimizma. RDD 2 svojom pojavom može da kompenzuje rat srednje veličine ili pobedu bilo koga na predsedničkim izborima u Srbiji, pa čak i njegovu. Visoke nade polažem i u Mass Effect: Andromeda, Prey, Torment: Tides of Numenera, Mount & Blade II: Bannerlord, Days Gone, The Last of Us part 2 i još nekoliko naslova. Zanima me i famozni Death Stranding, ali samo zato što do sada nisam spoznao realni razlog zašto hipsteri padaju na teme kad neko pomene Hidea Kodžimu. Nadam se samo da neću ponoviti izraz lica kao kada sam (nedavno) saznao šta je to Bijonsi, zahvaljujući dalekim kumovima sa sela čije dete sluša tu spodobu. Stvarno zaslužuju svoje selo...

• Funny story: od kada sam dobio moju slatku Katrien, na nuklearni rat i postnuklearno preživljavanje više ne gledam kao na potencijalno najzabavniju stvar u egzistenciji. Zahvaljujući gospodinu Trampu, koji je odsekao glavu staroj zmiji i upokojio kultiste haosa iz klana Klinton, nećemo saznati kako izgleda primenjena nuklearna fuzija i to je dobro. Lagao bih kad bih rekao da mi ne fali agresivna mržnja prema Americi, priželjkivanje cunamija koji pere Los Anđeles ili meteora koji se zabada u Mineapolis. Osećam se gotovo kastrirano i čudno zato što simpatišem budući američki establišment narandžastog imperatora, ali u životu sam bio žrtva i većih samonametnutih protivrečnosti, recimo simuliranja da sam vegetarijanac da bih se uvukao u ložnicu jednoj modernoj devojci iz Kikinde. Nema gore stvari od pohotnog studenta koji umesto građanskog procesnog prava misli na figure veneris.

• U novoj godini želim više celebrity smrti nego u 2016. Kosača bih zamolio da pre svega poseti glumce koji se bave političkim aktivizmom i usuđuju se da javno komentarišu bilo šta što nema veze s glumom ili generičkim skakutanjem po bini, ispred kulisa ili zelenog ekrana. Svakom selebritiju koji otvori svoju pita-rupu da bi poštovanom auditorijumu javno sugerisao za koga da glasa i kako da živi poželeo bih da se dozove pameti pre nego što ga oštra kosa zahvati preko leđa... Svet je bio mnogo bolje mesto za život dok je taj putujući zabavljački šljam tretiran kao, well, šljam i, između ostalog, sahranjivan na periferijskim grobljima, daleko od raka u koje je pokopavan pošten svet. Moja novogodišnja poruka njima otprilike glasi: „Skakući kad ti ubacim žeton, morontupane, ćuti kad ti naredim da ćutiš i nikada, ali nikada se ne mešaj u nešto što ne razumeš.” Hvala.

• Kad smo već kod smrti, iskreno se nadam da će 2017. biti godina kad će politička korektnost zaspati napolju na minus 20 i ujutro ući u crnu hroniku. U stvari, grčim se i pravim grimase od samog izraza, čak i kad ga pišem dok sam sâm u sobi: toliko je iritantan da mi iz glave spontano izlaze šiljci, kao u Diablo II sinematiku koji najavljuje Act III. Eh, da Marijus nije bio kreten i da Tirijelu nije ispao mač, sve bi bilo drugačije...

• Zaista se nadam da će u 2017. godini ISIS (Daeš) konačno biti poražen do nokata i raketama utisnut u crnu zemlju, kao i da će Bašar ispeglati sve umerene pobunjenike i ponovo zavesti zakon i red u Suriji (da, tako je pravilno). Jedina stvar koja me plaši jeste romantično oživljavanje mita o džihadu u nekom budućem Holivudu: pogledajte kako su romantizovali karipske pirate, efektivno zločince istog kalibra kao što su prljave vehabije iz male i velike Azije. Ako „Džihadisti iz Rake i druge priče moje bake” razbije holoskopske blagajne u 2117. godini, biću skenjan.

Miodrag KUZMANOVIĆ