Kada izuzmemo pojedine elemente Elite: Dangerous i Star Citizena koji i onako još uvek „uživa” vaporware status, u ovim modernim vremenima igrači željni kvalitetnog svemirskog napucavanja uglavnom ostaju kratkih rukava. House of the Dying Sun ushićeno i agresivno uskače da popuni tu rupu i donosi nam odličnu svemirsku pucačinu u kojoj je akcenat prevashodno na čistom dogfightu, bez opterećujućih strateških elemenata, nalik na uprošćenu verziju X-Winga. Možda je ipak bolje reći da se radi o razvodnjenoj varijanti TIE Fightera jer je igrač smešten u uniformu pilota-egzekutora koji je deo flote bezimene (ali svejedno zle) imperije, čiji je vođa izdahnuo prilikom puča. Ozlojeđen, pomenuti pilot ni na trenutak ne zaboravlja kako mu je dužnost da osveti imperatora izvođenjem svih izdajnika pred nišan i usput uguši svaki izdanak pobune (što se odnosi i na nenaoružane civile). Zaplet tu počinje i istovremeno se završava jer je sve, uključujući i šture tekstualne opise između misija, podređeno sirovoj akciji.

Pogled na dešavanja u igri smešten je u kokpit lakog lovca, s mogućnošću prebacivanja na taktički pregled sektora koji pak nudi samo osnovne funkcije i više služi za analizu rasporeda aktera na bojnom polju, nego za precizne zahvate. Igru počinjete sa jednom letelicom da biste vremenom stekli dodatne u vidu razarača i fregata. Prebacivanje između letelica i njihova direktna kontrola moguća je isključivo sa lovcima, dok većim brodovima izdajete (ograničena) naređenja. Uoči startovanja misije birate jedan od tri nivoa težine i u zavisnosti od toga stičete različitu količinu favora, interne valute koja služi za kupovinu naprednog naoružanja i odbrambene tehnike. Veći deo zadataka sastoji se od prostog uništavanja ciljeva, ali s vremena na vreme ste u prilici da branite određeni objekat ili izigravate kosmičku pratnju drugim brodovima. Povratak na prethodno pređene misije i njihovo ponovno izvršavanje na svim težinskim nivoima nije samo poželjno već preko potrebno, jer je bez otključavanja najmoćnijih apgrejda napredak kroz kasnije nivoe Sizifov posao. Ukoliko ne shvatite ozbiljno činjenicu da ste smešteni u ulogu zloće, na početku će vam biti prilično konfuzno to što su prijateljski objekti obeleženi crvenom, a neprijateljske mete plavom bojom, suprotno ustaljenom poretku na koji smo navikli. Od igrača se očekuje da bude krvožedan i nemilosrdan, a tome u prilog ide i podatak da nije dovoljno samo uništenje protivničkog broda, već i masakriranje pilota nakon što se katapultira u kapsuli za spasavanje i bespomoćno lebdi u svemiru.

Kada je dizajn okruženja i brodova u pitanju, očigledno je da su grafičari pošli stopama Relica i Homeworlda te inspiraciju potražili u slikanim delima Krisa Fosa, starog SF veterana. Sličnost sa Homeworldom ogleda se i u epskim orkestarskim kompozicijama koje često akcenat prebacuju na timpane i udaračku sekciju čime stvaraju ugođaj sličan solidnom naučno-fantastičnom filmu. Kontrole iziskuju kraći period navikavanja, mada ne bi trebalo da bude većih problema ukoliko ste ikada igrali Descent ili bilo koji njegov derivat. Olakšavajuća okolnost leži u tome što vam neće biti potreban još jedan par ruku i gomila kontrolera, već su miš i tastatura sasvim dovoljni.

Odličnu atmosferu i upečatljiv ugođaj tokom igranja, dve celine koje House of the Dying Sun čine time što jeste, najbolje je ilustrovati ličnim iskustvom. Nakon što sam uspešno i sa lakoćom obavio sve zadatke u jednoj standardnoj „search & destroy” misiji, taman pomislio kako mogu sebi da priuštim trenutak odmora i sa ponosom uživam u minulom radu, na HUD-u se pojavilo upozorenje o matičnom brodu neprijateljske flote koji velikom brzinom stiže u sektor s namerom da nada mnom izvrši balističko-energetsku separaciju na molekularnom nivou, a njegov dolazak je pratio kratak tajmer koji je nemilosrdno otkucavao. Brže-bolje sam usmerio svoju letelicu ka tački za evakuaciju i pritisnuo taster za aktivaciju warp drajva, odnosno skok u hipersvemir (ako ste dovoljno ludi i spretni ništa vas ne sprečava da okrenete brod u pravcu flagshipa i krenete golim rukama na bager, ali Bežanova majka ne plače), kada sam shvatio da nemam dovoljno vremena i da će se flagship okomiti na mene pre nego što se drajv zagreje. Anksioznost je dostigla alarmantne nivoe kada mi je usled munjevito nagomilane nervoze oznojeni prst skliznuo sa warp tastera pa sam celu proceduru morao da otpočnem iznova. U međuvremenu, flagship se pojavio u svoj svojoj veličini i grozoti, ispalio kompletan arsenal u mom pravcu dok sam grozničavo eskivirao projektile uvukavši se u obližnje polje asteroida i krajičkom oka posmatrao hyperspace tajmer, te naglas odbrojavao do nule... i uspeo da uteknem u deliću mikrosekunde, baš onda kada je kiša protivničkih metaka već počinjala da me sustiže, načičkana na ekranu tik ispred nosa. Nije baš kao intimni susret sa osobom suprotnog pola, ali je veoma blizu – nakon ove operacije nekoliko trenutaka nisam ni znao šta me je snašlo. Osećao sam se iscrpljeno, ali prezadovoljno jer sam za dlaku izbegao virtuelnu smrt i onako prezasićenom adrenalinom nije mi bilo dosta, tražio sam još i odmah. Nažalost, to „još” jeste stiglo, ali u znatno manjoj meri nego što se očekivalo.

Ne samo da misije retko traju duže od pet minuta već ih ima bezobrazno malo. Opcioni challenge mod koji podrazumeva borbu protiv navirućih talasa protivnika jedva produžava rok trajanja igre sa dva na tri sata. House of the Dying Sun vam sa zlobnim osmehom na licu nudi čokoladicu i vraća je u foliju trenutak kasnije, samo što ste je zagrizli. Šteta, jer je suština furioznih svemirskih okršaja pogođena ravno u centar i da je pošteno izgrađene kampanje, kao i dublje priče, govorili bismo o nečemu što pretenduje na tron igara decenije.

Jan ČMELIK