Knjige napisane po motivima iz stonih, odnosno pen & paper igara, u ogromnom broju slučajeva predstavljaju zločin nad posečenim drvećem – setimo se samo izvikanog R.A. Salvatorea i njegove trilogije „Icewind Dale” smeštene u Forgotten Realms. Jednom u sto godina, kada raspored planeta dođe u idealni položaj i žuti ljudi srknu par kapi iz Morave, desi se da neko odluči da stvori i kompjutersku adaptaciju adaptacije i tada dolazi do globalnog slavlja, pod uslovom da dobijemo Biowareov Icewind Dale. Međutim, pošto Games Workshop deli Warhammer 40,000 licencu šakom i kapom, došlo je do situacije da su svakakvi naturščici zaduženi za interaktivne verzije njihovih dela. Najbolji lakmus prijateljstva i životne kompatibilnosti je afinitet ka trebljenju jeretika, ali će čak i najtvrdokorniji fanovi WH40K univerzuma poželeti da su umesto ove olupine dobili dating sim sa Orcima i Tiranidima.

Ime Dena Abneta svakako je poznato ljubiteljima stripa, a svoj spisateljski talenat utisnuo je i u trilogiju romana „XENOS” čiji je prvi deo poslužio kao literarna podloga za igru koju predstavljamo. Fabula prati doživljaje Gregora Ajzenhorna, inkvizitora koji stasom i facijalnim karakteristikama podseća na visokog funkcionera KPJ, tokom razotkrivanja zavere galaktičkih proporcija. Pošto u WH40K inkvizitor praktično ima ulogu tajnog agenta, otac Grigorije se protiv disidentskih elemenata bori šunjanjem i francuskom obradom mišićnog tkiva protivnika. Sudeći po navedenom, reklo bi se da je ovde u pitanju hack & slash sa stealth deonicama, ali je takva pomisao samo delimično tačna. Gro igre su skriptovane monološko-dijaloške scene na čiji tok nemate uticaj. XENOS se tek sporadično smiluje i udeli vam kratku borbenu sekvencu ili priliku da pomoću auspexa hakujete brave putem mini-igre koju bi savladalo i novorođenče. Slobodno skakutanje nije omogućeno, već se skok isključivo aktivira na unapred definisanim tačkama. U retkim trenucima, kada vam igra zapravo dozvoli da je igrate, možete i da manipulišete predmetima u okruženju i tako skrenete pažnju stražara. Početni mač i pištolj mogu da se zamene jačim modelima, ali em nikada nećete skupiti dovoljno para za neki od njih, em su protivnici glupi kao tri noći i predstavljaće izazov jedino igračima priključenim na aparate za reanimaciju. Na stranu to što svi protivnici verovatno potiču sa planete slepih pa je stealth prikradanje i zarivanje sečiva u vrat prosto k’o pasulj.

Igrači navikli na Devil May Cry ili bilo koji drugi H&S naslov smejaće se na konstataciju da se u ovoj igri combo postiže prostim drndanjem jednog tastera do besvesti. U boj možete da povedete i nekoliko AI sapatnika čija je jedina svrha da svojim poligonima zagreju vašu grafičku karticu za još par stepeni. Ako ste oduvek gajili aspiracije ka zvanju čistača moskovskog metroa, tumaranjem kroz beskrajne hodnike u ovoj igri pronaći ćete smisao života. Doduše, čistač makar ima mapu, a vi – kako vam Bog da. Od lutanja kroz kockaste nivoe koji se razlikuju jedino po teksturama zamorniji su samo novopečeni roditelji koji umesto da se bave podizanjem i vaspitanjem svog deteta besomučno kače njegove slike po društvenim mrežama. Pored pucanja iz vatrenog oružja i bliske borbe, Gregor ima i will napad koji predstavlja svojevrsni moždano-strujni udar nalik kombinaciji Vejderovog force pusha i lightninga; viđeno već petsto puta, ali ume da bude zabavno ako delite duševne falinke sa potpisnikom ovih redova koji svaki put nakon izvođenja tog poteza glasno uzvikne: „Amose, da li je to bio elektricitet?!” Takođe ste u mogućnosti da zadržite dah i usporite akciju u stilu VATS sistema iz modernih Fallout igara, uz napomenu da ta akcija u pravom životu dovodi do oproštaja od vitalnih funkcija organizma, što je svakako bolja varijanta od moždane smrti uzrokovane kontinualnim izlaganjem radijaciji koja izbija iz svakog piksela ove igre.

Ajzenhornove digitalne dogodovštine su tipičan predstavnik novotalasnih igara prevashodno pravljenih za mobilne uređaje, sa obaveznom verzijom za PC koja dolazi istovremeno ili nešto kasnije, ne bi li se oteo još koji dinar. Sudeći po uvodnim ekranima igra koristi Unreal engine, mada se ne precizira verzija (na osnovu prikazanog reklo bi se da je ona iz 1999. godine). Okruženje je jednolično, muzike gotovo i da nema, tokom dijaloga likovi pomeraju vilicu kao da im je u ustima zaglavljen štapić od sladoleda, teksture skaču intenzivnije nego Bebi Dol na Evroviziji 1991, animacija je graciozna koliko i predškolska predstava – glavni lik hoda kao Robokap i čovek samo čeka kada će u uglu ekrana da se ispišu primarne direktive. Pijana kamera koja se preko svake mere vrti oko likova dok pričaju izaziva mučninu, kao da je animator prvi put u životu otkrio tu funkciju i zaigrao se poput malog deteta. Mark Strong je u ulozi Gregora poslovično odličan i teško je oteti se utisku kako je veći deo budžeta otpao na njegove usluge, jer Markove kolege koje su pozajmile glasove ostalim likovima zvuče nadareno i nadahnuto kao demonska fuzija Ekrema Jevrića, Windows naratora i Travolte iz Borče Grede koju je neko silom digao iz kreveta u pet izjutra i uskratio za doručak.

Zamislite WH40K hack & slash arkadnu avanturu sa budžetom, ambicijama i tehničkom realizacijom jednog Arkham Asyluma... a onda otvorite oči i ugledajte surovu realnost. Eisenhorn: XENOS, igra u kojoj vam je najopasniji protivnik para iz cevi, bez lako uočljive WH40K etikete ne bi zaslužila ni jednocifrenu ocenu. Osim toga što je delo potpunih amatera koji su do posla došli verovatno preko omladinske zadruge ili veze u „SK”, igra pati od krize identiteta i nedostatka vizije – ne zna ni šta je ni šta bi htela da bude. Jedino što su autori ove smoroteke zaslužili je jedan masni exterminatus po kratkom postupku.

Jan ČMELIK