Igra koja obećava izazovne zagonetke, dramatičnu priču i uverljive likove u post-apokaliptičnom okruženju zvuči fenomenalno, zar ne? Ispada da je navedena obećanja mnogo teže ispuniti nego što se čini. Epizodni karakter igre možda kasnije dovede do proširenja sadržaja i nadasve boljeg utiska, ali igra pati od nekoliko teških bolesti da teško možemo da vidimo situaciju u kojoj ovaj klon Telltaleovih (već siromašnih) avantura trijumfuje.

The Descendant je pokušaj pravljenja Telltaleolike avanture u svetu razorenom ekološkom/nuklearnom katastrofom gde je čovečanstvo svedeno na šačicu odabranih koji su se spasili u krio-snu po tzv. Arkovima. Ne postoji logično objašnjenje zašto su ljudi u Arkovima zamrznuti, umesto da se (poput vaultova u Falloutu) svojim privremenim staništem slobodno kreću i žive kakve-takve živote u svojevrsnim komunama, no dobro... Igrač vodi dvoje likova: Donija, čija se radnja odigrava u sadašnjosti igre, a koji je poslat da istraži Ark 01, jedini Ark koji se nije automatski otvorio u zadato vreme i Miu, jednu od dvoje domara (ljudi koji održavaju Arkove) u prošlosti koja je radila upravo u pomenutom misterioznom Arku. Potreba autora da na silu implementiraju vaskoliku misteriju kako u same likove tako i u lokacije rezultovala je kontraefektom. Doni, tamnoputi mladi nobody i zbunjena(?) naučnica Mia ne samo da su isprazni i hiljadu puta viđeni šabloni karakterizacije, već su se i glumci koji im daju glasove potrudili da svoj posao urade što je više ofrlje moguće. Sporedni likovi (svega njih dvojica) ne odstupaju mnogo od glavnih, ali se nekako čine razvijenijim. Ako ste pomislili da je efekat „već viđenog” gotov sa likovima i generic post-apokaliptičnom postavkom, u čitavu priču dodajte i teoriju zavere vladajuće klase (jer toga se niko nikada nije setio, prim. aut.) i dobićete otprilike ideju šta The Descendant predstavlja na polju priče i settinga.

Jedno od obećanja autora su i, citiram, „challenging puzzles”. Problem je, dragi programeri Gaming Corps AB-a, u tome što čak i kada bismo sabrali težinu svih zagonetki u igri ne bismo dobili izazov teži od instalacije najobičnije aplikacije. Primera radi, najteža „zagonetka” u igri je zapravo najbukvalniji puzzle sa cevima koji može da reši i dete od tri godine. Avanturistički deo igre kao da je osmislio Peter Molyneux iz svog kasnog perioda pravljenja igara. Pri izboru reči za reklamu ove igre definitivno treba naglasiti da je u pitanju LITE avantura, u suprotnom se neko možda nađe uvređenim. Ako vas blago presijavanje klikabilnog okoliša ne uvredi kao avanturistu, onda će to svakako postići nedostatak kontrole nad akcijama kada priđete nekom od shiny objekata – igra, iz nekog razloga, sve obavlja sama. Nema inventara, nema ni trunke istraživanja, tu su samo traljavi point & click sistem koji je komotno mogao da bude zamenjen nekim drugim vidom kontrole i sloboda poput one u hidden object igrama. Interakcija sa likovima je „pozajmljena” od Telltale igara, mada se čak i taj element čini traljavim. Logički „izazov” koji „krasi” ovu igru čini da skorašnji Dreamfall Chapters deluje kao Myst. Autori kao da u životu nisu odigrali neku avanturu, drugog objašnjenja nema.

Osvrnimo se malo na likove. Doni, koji Ark 01 istražuje u društvu bivšeg senatora za koga uporno ponavlja da je veoma bitan, a da on sam ne vredi ni pet para, zvuči nezainteresovano i svojom pojavom ne uspeva da dobije simpatije igrača. Potpuno bezlična Mia, s druge strane, ne nervira kao mlađani Doni, ali je bolno neinteresantna. Njen kolega u Arku za nijansu je bolje osmišljen kao lik, mada ni takav ne uspeva da podigne vrlo nizak prosek ovoj postavci. Igra ne samo da ne uspeva da vas zainteresuje da saznate šta se kog vraga desilo u ovom Arku, već ćete je nakon privođenja kraju (uz neizbežnu varijantu „To be continued” mantre) zaboraviti brže nego srednjoškolsku ljubav. Preplitanje tajmlajnova urađeno je, ruku na srce, veoma korektno, mada je u nekim situacijama očigledno kada će nastupiti „skok”. Sam dizajn sveta više smeta nego rešenja u Lukasovoj prequel trilogiji „Star Warsa”. Arhaični računari u Arku, električni uređaji koji nakon vekova nekorišćenja i dalje rade i ostala odstupanja od logike jednostavno kvare utisak i uveravaju igrača da je u pitanju amaterski proizvod.

Kad smo kod amaterizma, drugarima koji su bili zaduženi za grafički aspekt igre treba odati priznanje da su zaista malo svežine uneli u cell shaded more avantura. Istini za volju, ta svežina ne znači da su uradili dobar posao, naprotiv! U nekim trenucima igra neodoljivo podseća na s pravom zaboravljene „CSI” igre iz prethodne decenije! Teksture koje smo poslednji put videli kada Telltale nije postojao i modeli koji imaju više ćoškova nego ruski automobil glavni su „estetski” elementi The Descendanta. Možda za ovakvo grafičko stanje možemo okriviti nedostatak velikog budžeta, ali u većini slučajeva u igri ovakvo rešenje deluje diletantski.

Da bi sve bilo unitarno, čak je i point & click sistem urađen s pola mozga. Veći deo igre ćete provesti dovodeći svoje likove na željeno mesto. Zaista, autori igre kao da su prespavali period između 2002. i 2010. godine i jednog dana ustali sa idejom da naprave igru koja će po svim kriterijumima i za taj period biti prljavi prosek.

Sve u svemu, ovaj nimalo obećavajući poluproizvod od igre nikako nije za preporuku. Osim ako baš nemate šta da igrate, a igra vam se avantura po svaku cenu, ne možemo da preporučimo The Descendant, iako trenutno košta manje od cele pice koja bi mogla da nahrani pola redakcije „Sveta kompjutera”. Ostaje gorki ukus osećaja izneverenosti i nada da će se posle ove prekratke epizode (traje nešto manje od sat vremena) stvari popraviti, mada bi to bilo ravno čudu.

Miloš CVETKOVIĆ