Moj prvi susret sa VR-om desio se pre tačno dvadeset godina. Jedan novosadski softverski pirat i vlasnik igraonice oglasio je da se kod njega može igrati Descent sa VR kacigom po ceni od 10 nemačkih maraka za pola sata. Za to vreme, to je bila cena po kojoj se mogao kupiti sat seksa ili tri boksa solidnih niških cigareta, što me nije sprečilo da se trčećim korakom dokopam njegovog lokala na Novom naselju i da uz puf, pant i gasp ispljunem nedeljnu zaradu univerzitetskog profesora.

Nikad neću zaboraviti scenu koju sam ugledao kad sam kročio u tu jazbinu što obećavala je strasti... „Lokal” u dnu solitera bio je polumračna prizemna prostorija od desetak kvadrata u koju je sunce dopiralo kroz nerealno sitan ulični prozor, volšebno osvetljavajući dim iz pepeljare, rol koaksijalnog mrežnog kabla i veliko tower kućište ispod ižuljanog stola na čijem je centru, u dnu prisilno skraćene duge, stajala crna kaciga iz budućnosti. U pitanju je bio moćni Forte VFX1, opremljen sa dva kolor displeja u rezoluciji 263 x 230, zakačen na konfiguraciju s Pentiumom na 233 MHz, što su tehnikalije koje su mi tada izazivale kožne nadražaje, nagon za otimačinom i napad anksioznosti uz DAJSADAMITODAJ. Soba je izgledala kao pušionica opijuma iz De Kvinsijevih „Ispovesti”, mirisala je na nagorelu izolaciju i stopala, ali moja čula su bila rezervisana samo za Forte. „Lawnmover Man”... Seo sam u udobnu fotelju u centru prostorije, ludi naučnik mi je naložio da se opustim dok on ne zagreje superkompjuter i pripremi warp u XXIII vek, kaciga je skliznula kao što sam zamišljao da Kejsovi prsti u „Neuromanseru” klize po tastaturi Ono-Sendai Cyberspace 7 konzole, displeji su blesnuli, moja duša se otisnula prema zvezdama da bi nakon nekoliko minuta tresnula o hladno februarsko blato rane postdejtonovske Srbije.

Prvi susret sa VR-om odgovoran je za formiranje početnih postulata moje famozne „Splass” filozofije, naučno-karikaturalne discipline koja nas uči da se nerealno visok stepen uzbuđenog iščekivanja uvek završava sasvim izvesnim razočaranjem. Descent u VR verziji me je maksimalno razočarao: tu sesiju iz 1996. pamtim po niskoj rezoluciji, stomačnoj mučnini i kacigi koja je bila izrazito premala za moju glavu i stezanjem mi je odmah iscedila svaki entuzijazam. Izdržao sam deset minuta, a onda prošaputao safeword za prekid mučnog odnosa koji je možda zvučao kao: „Skidaj mi ovo gov*o, zadrži kusur, ama nema problema što nije pola sata, da, sve je okej...”

Dvanaest godina kasnije, virus VR-a pokušao je ponovo da mi uleti u krvotok kad mi je Ivan Čabrilo, tadašnji urednik hardvera u „SK”, na test dao nekoliko modela Vuzix VR naočara koje su tada bile isticane kao fragment budućnosti koji nas je blagoslovio svojim postojanjem u sadašnjosti. Moj porazni utisak o tom škartu od VR-a možete da pročitate u arhivi „SK” (www.sk.rs/2008/06/sitj01.html). Vuzix mi je ostao u sećanju kao besmislena glupost koju sam toliko napljuvao da se uvoznik smrtno uvredio i rešio da se nikada više ne oglasi kod nas (nekoliko godina kasnije je bankrotirao, tako da HAHAHAHAHAAA).

Osam godina kasnije, nezaustavljive sile progresa ponovo pokušavaju da nam kroz telesne otvore uguraju virtuelnu realnost oličenu u VR headsetima nove generacije. Na raznoraznim sajmovima u proteklih nekoliko godina i demonstracijama u Beogradu imao sam priliku da probam sve „glavne” 3D headsetove: HTC Vive, Oculus Rift (DK 1 i 2) i Sony PlayStation VR i o njima imam jedno uniformno i nadasve zajedničko mišljenje.

Svi su, bez izuzetka, eksterni produkt varenja hrane. Definisani plastično-gumenom nezgrapnošću, monstruoznom cenom (pri tome mislim na Oculus, jedini kome za sada znamo cenu) i kliničkom neudobnošću iskustva koje nude, aktuelni VR hedseti mogu da predstavljaju svete krave samo kod ljudi koji su ih videli na slici i čitali slasna PR saopštenja. Osećaj sputanosti, koji nećete primetiti usled početnog rusha zbog testa nove i uzbudljive tehnologije, nećete osetiti dok ne provedete nekoliko sati ili dana uz tu veštačku izraslinu na glavi koja budi primalni nagon za čupanjem s lica i treskom o tlo.

HTC Vive, Oculus Rift i drugi VR proizvodi nemaju mainstream budućnost osim igranja uloge tehnoloških demonstratora za loženje radoznalih. O njima može da mašta samo onaj ko ih nije probao, zbog njihove cene može da pati samo onaj ko ih nikad nije stavio na glavu. Verujte mi na reč da su svi ti fensi hedseti veća glupost nego 3D televizori koji su se reklamirali kao drugi Hristov dolazak da bi nakon dve godine završili na zaboravljenom peronu mainstream tehnoloških zabluda. Kad ste poslednji put videli bilbord za 3D televizor sa srećnom porodicom kojoj samo garažirani osmesi vire ispod 3D naočara?

Za deset ili dvadeset godina, kad tehnologija omogući elegantne, superlake, estetski diskretne VR naočare bez kablova, sa UHD displejima koji rade u 120 Hz, baterijama koje traju čitav dan i elektronikom koja prati položaj zenice oka, VR naočare će ponovo pokušati da uđu u mainstream. Ali, budite bez brige, tu ću i dalje biti ja da vas upozorim, posavetujem i pomilujem kao brižni očuh koga nikad niste imali.

Miodrag KUZMANOVIĆ