Svemirski borbeno-trgovački sandbox s razvijenom pričom i karakterima u stilu Freelancera, s atmosferom i muzikom kaubojske divlje granice koja asocira na „Firefly”, mehanički jednostavniji od bilo koje slične igre, hardverski minimalno zahtevan, dva i po puta jeftiniji od standardne AAA igre... Rebel Galaxy na papiru zvuči dobro, ali kakav je kad se mrda i hiperskače po ekranu?

Ako nemate pangalaktičke kriterijume, bićete zadovoljni. Ako ste terač maka na konac, bićete delimično zadovoljni. Ako ste očekivali igru s dometima koji su najavljeni za Star Citizen, nećete biti zadovoljni... Rebel Galaxy je indie naslov koji su skockali bivši developeri Torchlighta. Momci su koncept grandioznih i kontrolno komplikovanih svemirskih avantura uspešno prizemljili implementacijom interfejsa koji je toliko jednostavan da je naprosto genijalan. Ostali elementi igre kvalitativno variraju od vrlo dobrog do ispod proseka, tako da se igra ucelo svrstava u višu srednju klasu. Rebel Galaxy nije naslov koji ruši analitičke barijere uma, zahtevajući gorljivu, ad-hoc presudu u jednoj rečenici, već igra čije ćete delove smireno i separatno vagati i ocenjivati, kao delove krmače nakon svinjokolja.

Mladi avanturista, na poziv tetke-probisvetke koju nije video oho-ho godina, dolazi u obodni sektor galaksije gde ga čeka avantura života. Tetkica je život provela kao ženska varijanta Hana Soloa, švercovala, žvakala duvan i bavila se rekreativnom piraterijom i u jednom trenutku je nabasala na drevni vanzemaljski artefakt koji želi da poseduje svaki power player u sektoru. Dotični artefakt je AI konstrukt koji ćete nadograđivati fragmentima osvojenim rešavanjem story misija u kampanji, postepeno otkrivajući jedan po jedan sloj simpatično klišeizirane SF oblandice. Kampanja je prilično duga, ali prvenstveno zbog potrebe za grindom opcionalnih misija i namicanjem novca za bolje brodove i opremu.

Ti brodovi spadaju u drugačiju težinsku kategoriju od one koja je uobičajena za ovaj tip igre jer krećete od korvete, pa preko fregate, razarača i krstarica lagano jedrite ka drednotu. Impresivne bitke u kojima ćete na buljuke razvaljivati lovce i sva druga plovila koja su manja od vašeg osnovno su obeležje akcione komponente igre. Plovidba i borba odvijaju se na jednoj ravni, kao da plovite po moru, a Z osa, koju slobodno koriste lovci, bombarderi i ostala sitna živina, vama nije dostupna, ali vašim automatskim turelama jeste. Glavninu štete pravićete topovima sa strane, obigravajući oko protivnika u stilu Pirata Sida Mejera, lagano mu ljušteći energetski štit i bušeći mu oklop i superstrukturu. Laserske, jonske, flak, raketne i razne druge turele možete kontrolisati ručno ili automatski. Manuelan princip ima smisla samo u slučaju korvete, ali razarač sa osam+ turret hardpointsa zahteva automatiku. Svakoj pojedinačnoj tureli možete zadati parametre automatskog gađanja, što je posebno korisno za vrste koje troše municiju. Možete je, recimo, „programirati” da ignoriše lovce i gađa samo kapitalne brodove. Pravilan izbor turreta, njihovih programa i glavnog oružja čini srž role-play aspekta igre i od njega zavisi da li ćete se mučiti ili suvereno dominirati. Neko osnovno pravilo bi se ticalo zdravog balansa između oružja koje je efikasno protiv štitova i onog koje bolje buši oplatu, a o nijansama u pogledu efikasnosti u odnosu na težinske kategorije protivnika možete razmišljati kasnije. Sistem kontrole je banalno jednostavan: ’WSAD’ za kretanje, ’Q’ i ’E’ za snagu motora, levo dugme za pucanje, desno dugme + miš za charged shot uz nišanjenje bez rasipanja i to je to! Koristićete i taster ’E’ koji je kontekstualan jer služi za iniciranje warp pogona, pristajanje u stanicu i aktiviranje vučnog zraka za skupljanje plena posle bitke. Igra, inače, podržava i PlayStation 4 gamepad, za koji je realno i dizajnirana.

Slaba strana single-player kampanje jeste izražena potreba za brutalnim grindom koji je veštački produžava na taj krajnje neelegantan način. Bez obzira na to da li se odlučite za trgovinu, pirateriju ili rešavanje misija koje donose fiksni honorar, čekaju vas desetine sati čekićanja po svemiru i namicanja eksponencijalno većih suma potrebnih za višu klasu brodova i opreme. Progresija u igri je fiksna i linearna u smislu da svaki novi sistem nudi opremu koja je za klasu viša od one koja je dostupna u prethodnom, uz dvostruke ili nekoliko puta više cene. Malo varijacija imaćete ako pristupite trgovačkom ili plaćeničkom gildu koji ima svoje ekskluzivne primerke opreme i brodova, ali igri vidljivo nedostaje sistem konstantnih loot dropova, čime bi se održala mantra adiktivnosti koja krasi ostatak igre. Teoretski ih ima, ali praktično su toliko retki da sami za sebe ne predstavljaju nikakvu motivaciju za iniciranje borbe koju ćete posle nekoliko sati igre krenuti da izbegavate u svakoj prilici, osim u misijama gde vam je ona jedini cilj. Opcionalne misije su, takođe, izrazito dosadne. Koncipirane su kao fetch/kill questovi bez lorea ili bilo kakvog literarnog mesa dužeg od jedne rečenice. Ta monotonija nakon desetak sati igre imala je izrazito negativan uticaj na moju želju za njenim kompletiranjem.

Rebel Galaxy je relativno zabavna igra koja stoji u oštrom kontrastu s tehnički modernijim, ali hladnim i depersonalizovanim rimejkom Elite. Siguran sam da će naći publiku koja će se neko vreme njome zabavljati, ali nešto ne verujem da će postati fragment istorije koji se kleše u granit.

Miodrag KUZMANOVIĆ