Posle The Talos Principlea, pojavila se još jedna puzzle igra u prvom licu. Prvenac tima Deco Digital, Pneuma ima solidne zagonetke i eksperimentalnu, ali i ne toliko kvalitetnu naraciju. Ovu igru od ostatka izdvaja podrška za Oculus Rift, a s tim na umu su dizajnirane i zagonetke. Problemi su uglavnom zaista originalni i na ovaj ili onaj način povezani s gledanjem u predmete. Na primer, nalazite se u sobi s pet očiju. Čim vidite prvo, imate samo nekoliko sekundi da pogledate i ostala četiri. Na vama je da procenite kako da to uradite, a rešenje, naravno, nije odmah očigledno. Nažalost, nismo bili u prilici da isprobamo Pneumu s Riftom, ali sumnjamo da je doživljaj mnogo drugačiji – igra je i ovako skroz udobna. Sem zagonetki s gledanjem, ima i dosta specifičnih izazova koji takođe nikad ranije nisu viđeni.

Ipak, problemi nisu na nivou koji su postavili velikani žanra. Najveći kamen spoticanja je to što se više mučite da provalite šta je zagonetka, nego kako da je rešite. Više puta se dešava da uđete u sobu, vidite zatvorena vrata, ali ne i elemente zagonetke koji će da vam omoguće da ta vrata otvorite. Uporedite to, na primer, s Portalom, u kom vam je odmah jasno s čime raspolažete. U početku ste sigurni da je u pitanju neka greška i da je zagonetka nerešiva. Posle nekog vremena, počinjete da razmišljate „van kutije” i lampica se pali, jedan portal ide ovamo, gel ide onamo, rešili ste problem i odlično ste se zabavili. U Pneumi toga nema. Da, verovatno ćete više puta da se zaglavite na neko kraće vreme, ali samo dok utvrdite kako stvari funkcionišu, da se pločice okreću nalevo kada vi gledate nalevo i slično.

Scenario ostavlja gori utisak. U ulozi ste naslovnog Pneume, lika koji se stvara u svetu nadahnutom starogrčkim/rimskim ambijentom i koji odmah zaključuje da je sigurno bog. Breath of Life nema priču u tradicionalnom smislu te reči, nego se sastoji od niza monologa. Iz sobe u sobu, Pneuma stalno veselo brblja i filozofira o raznim metafizičkim aspektima svog postojanja, što vrlo brzo počinje da smara. Prvi problem je to što ti monolozi ne samo što nisu međusobno povezani, već i ne unapređuju ni Pneumin lik, a ni radnju. Sem toga, glumac koji mu je pozajmio glas zvuči dosta izveštačeno, a i sam tekst je problematičan, jer je nepotrebno produžen rečenicama koje treba da budu duhovite, ali to nisu. S jedne strane, pojedinačni monolozi ne zvuče loše sami po sebi, ali pošto se sličan tekst javlja pre svake zagonetke, bilo bi bolje da su autori napisali mnogo svedeniji scenario.

Pneuma ima originalne zagonetke koji nisu trivijalno lake, zbog čega se uzdiže iznad proseka. Mnogim ljubiteljima puzzle igara će to da bude sasvim dovoljno da probaju igru.

Aleksandar ĐURIĆ