Popularna teorija kaže da su pametni telefoni u velikoj meri preuzeli funkciju koju su nekad imale cigarete i postali društveno prihvatljivo sredstvo za skretanje sopstvene pažnje i upadanje u šaht. Ipak, sve je bolje od inhalacije nikotina, ugljen-monoksida i drugih otrova, zar ne?

Ne. Koktel aerosolnih otrova mnogo je prihvatljivije rešenje od komunikacione šupe u koju se dobrovoljno zatvaramo zato što je van nje tundra kojom šiba vetar. Pakao su drugi ljudi, rekao je Žan Pol Sartr i bio je u pravu. Demona konstantnog kontakta i Belzebuba stalne dostupnosti svestan sam već godinama, ali njegovo prisustvo sam počeo jače da osećam tek sa progresivnom i neumoljivom dezintegracijom slobodnog vremena. Tokom većeg dela dana njakam se s ljudima koje bi Staljin rutinski poslao da obaraju stabla u Sibiru, na ulici me njakaju prodavci sezonskih pozorišnih karata („Dobar dan, da li imate vremena za kulturu?”... „GROWL”... „Pa dobro, gospodine, ne morate baš da rež...” „RAAAWR!”), dok mesindžeri na telefonima i kompjuterima blinkuju kao sijalice na Titaniku. U svom minimalnom slobodnom vremenu voleo bih da sam slobodan od ljudi, što se ne dešava gotovo nikad.

Odlaganjem mobilnog na punjač, a službenog pajsera u fioku masaža ne prestaje, već najčešće eskalira. Iako svi s kojima imam kontakt znaju da posle osam sati uveče ne postojim, ni korporalno ni metafizički, to ih ne sprečava da me pinguju preko nekog od ziliona komunikacionih servisa na koje sam prijavljen, ne obazirući se na crvenu boju ili eventualni „do not disturb” natpis pored imena Qzma. Kada je pre dve nedelje konačno došao treći Witcher, spremio sam se na borbeni režim koji je počinjao odlaganjem žene i deteta u krevet u 21 h, kuvanjem litre čaja od nane, igranjem do dva ujutro i ustajanjem s prvim petlovima koji se u 6 AM postroje i pozdravljaju zastavu s mojom ćerkom. Kao za prokleti inat, te prve večeri počeli su da me pinguju i Kurta i Murta, Sabrija i Kadrija, Balša, Jakša i Nikša, rođena braća, lektor i redaktor, ujak, jedan saradnik i jedan čitalac koji je želeo da postane saradnik, ali koji sada neće postati saradnik. Prvo su me cimali preko Hangoutsa, sve dok nisam ugasio telefon i ubio Windows aplikaciju, onda je počeo da zvrči Viber koji sam gađao iz pištolja, pa su me našli preko Facebook chata koji je ugašen zajedno sa Kromom (Krome, vidiš li šta rade tvom Simerijancu?!), da bi naposletku počeli da me ubadaju preko Steam chata, koji je bio upaljen jer sam pokušavao da igram Witcher. O ljudi, o Srbi, imate li milosti, hajde humbly odje... zdite do sutrašnjeg dana i radnog vremena pa me tada pitajte o poslu! Onda sam podesio Steam klijent da budem potpuno nevidljiv i dobio priliku da završim tutorijal misiju.

Mislite da je to bio kraj? Ne – dragudavci i konjoštipi su onda počeli da pinguju Facebook chat moje žene da provere da li sam tu, što se ne javljam i da li mogu da se javim... Brvnaro i sekiro, sanjam o vama, o voštanoj sveći i sreći u šumi, o zalasku sunca bez struje i insektima koji zuje... Kako li se oseća Konj Vest kad anonimnog mene jašu kao magarca? Počeo sam ozbiljno da zavidim Geraltu, bez obzira na primitivizam njegovog vremena, zarazne bolesti, lošu dentalnu higijenu, dlakave ženske noge svake krčmarice i vukodlake koji jedu seljake. Kad Geralt zajaše konja i odjezdi u Vizimu materinu i beyond, sâm je sa svojim mislima, svojim napicima i sedim uvojcima (i obojcima). Kolike gluposti su uspešno Kickstartovane – kako se niko još nije setio da crowdfinansira hardversko/softversko rešenje koje posle zalaska sunca automatski gasi sve elektronske komunikacije?

Ako su drugi ljudi pakao, kompanije nalik na LinkedIn su njegov napredni stadijum. Nikada i nikome na planeti nije uspelo da se skine s LinkedIn mailing liste. Koliko god se puta ansubskrajbovali, koliko god ih puta u filteru definisali kao spam, kao u zoni sumraka, pre ili kasnije dočekaće vas mail u kojem osoba Y iz vašeg života ili široke savane anonimnosti želi da vas doda u svoju poslovnu LinkedIn mrežu. Ako ovo čita neki kurvin sin koji radi za LinkedIn, želim mu da dobije dubinsku masnu koleru, da njemu i svim njegovim kolegama ISIS odseče glavu, ponovo je prišije, pa je ponovo odseče, sve to snimi i okači na torente da bih mogao da skinem taj video i opuštam se kad sam nervozan.

U sledećem broju saznajte kako su Petar i Bobi, Politikin IT administratorski duo, pobedili u tradicionalnoj škotskoj disciplini bacanja debla (caber toss) koju je organizovao odbor za fizičku kulturu opštine Čukarica.

Miodrag KUZMANOVIĆ