Još jedan mesec, još jedna karta za ekspresno putovanje u ustanovu koja nosi ime poznatog srpskog pisca i neurologa, dar sponzora „SK Uredništvo Tours”. Igra čiji naziv zvuči kao nečija psihijatrijska dijagnoza prati krišku hleba polu-belog opredeljenja, rezigniranu saznanjem da je njen vlasnik, inače profesionalni pipač, pristupio realizaciji projekta „Beograd na hlebu i vodi”, te odlučuje da se ritualno samospali i žrtvuje bogovima dvopeka, što i meni, nakon vremena provedenog uz ovu igru koje nikada neću moći da vratim, deluje kao odlična ideja.

Cilj igre je dovesti sebe u blaženo, prepečeno stanje i to ravnomerno, na obe strane. U tu svrhu poslužiće bilo koje grejno telo: toster, kvarcna peć, pegla, radijator, fen, a ako ste posebno nihilistički raspoloženi, možete da razbijete televizor (igra me je naterala da to i sam poželim) i veselo zacvrčite u plamenu eksplozije. Za dodatne poene potrebno je da se namažete medom ili želeom. Ajvar, mast i babino slatko su nepravedno izostavljeni. Svaki nivo počinjete u vekni hleba od koje se momentalno separatišete, a na putu do konačne termičke obrade morate da savladate brojne prepreke i izbegnete smetala kao što su mravi. Padanje na pod rezultuje rapidnim opadanjem skale jestivosti, dok se ona momentalno isprazni ako Veliki Lebovski završi u sudoperi ili WC šolji. Dakle, energija se gubi ako se nađete na podu i uvaljate u prašinu, a to što pojedini nivoi počinju u (punoj) kanti za đubre – nema veze. Eto mene gde pokušavam da nađem logiku u igri u kojoj je glavni lik kriška hleba...

Da biste izbegli padanje na patos, s jednog kraja prostorije na drugi možete da se prevezete pomoću kosilice ili skejtborda. U redu, sad zastanite na trenutak, udahnite duboko i shvatite da ste upravo pročitali rečenicu koja govori o parčetu hleba koje se vozi na skejtu. Trej Parker i Met Stoun bi bili ponosni. S obzirom na to da se tokom svih vratolomija koje izvodi hleb uopšte ne mrvi, zaključak je da je umešen od titanijumskog brašna, mada, pošto su fizički efekti hiperrealni i ’lebac se giba kao braća Đogani (svih milion), možda je u pitanju i „Fidelinkino” T-500. Za razbijanje monotonije bitisanja jednog integralnog proizvoda autori su ubacili modove: story, free roam, zero g, rampage (oslobodite psiho suprugu u sebi i razbijte svo posuđe), trka đevreka i potera za sirom. U zavisnosti od izabranog moda, vaše pecivo poprima drugačiji oblik (normalni ljudi bi to nazvali „skinovima”): pored obične plebs kriške hleba, tu su još i kreker, baget i đevrek, da se niko ne oseti diskriminisanim.

Programeri su očigledno bili svesni koliko je glupo frustrirajuća njihova igra, pa posle prvih par neuspelih pokušaja i započinjanja istog nivoa ispočetka, hleb postaje neranjiv, a ubacili su i tutorial segment u obliku svojevrsne akademije za hleb koju pohađate sa ostalim pecivom. Bože dragi... Sam ulazak u toster (ovo zvuči skoro kao naziv jedne pesme grupe „Smak”) je nemoguća misija, kao sečenje čelične sajle kašičicom za „Eurokrem” – jeste izvodljivo, ali je potrebno mnogo vremena i ko je uopšte tolika budala da seče čeličnu sajlu kašičicom za „Eurokrem”? Svaki put kada bih nivo priveo kraju, ne bih pomislio kako sam upravo postigao neki značajan uspeh, već bih zamišljao kako se na licu autora igre prelivaju plavičasto-zelenkaste nijanse dok ga moje šake, veličine tepsije za burek, nežno stežu oko vrata.

Od grafičkih podešavanja nema ništa, da niste možda očekivali advanced pixel shading na kori hleba? U svakom slučaju, ne bi doprinele poboljšanju prikaza jer je sve neobjašnjivo mutno (možda je hleb kratkovid), a i teksture su detaljne koliko i „Žitopekova” papirna kesa. Zbog očajne kamere koja ne samo što laguje pri rotiranju, nego ni ne prolazi kroz objekte kako treba i divljački skače na sve strane, neko bi morao krivično da odgovara. Pojedine muzičke numere neodoljivo podsećaju na Bajagina sabrana nedela, a i kvalitet im je sličan. Kao zamenu za muzičku podlogu tokom igranja, od srca preporučujem momka po imenu Džeko koji u pratnji „Južnog vetra” izvodi kompoziciju „Malo soli, malo hleba” (jer što bih ja bio jedini koji pati).

Sve nabrojano ne doprinosi u tolikoj meri opštem bajatom utisku koliko kontrole, čiji kreator skupa sa svojim demonskim nakotom zaslužuje poseban krug u paklu. Za kontrolu se koriste četiri tastera od kojih je svaki dodeljen jednom ćošku kriške hleba. Zatim, usmeravanje se vrši mišem ili analognim stikom, dok se za hvatanje objekata u neposrednoj blizini upotrebljava još jedan taster. Ne zvuči toliko strašno? Pa i nije, pod uslovom da ste rođeni u Černobilju 1986. godine i imate pet-šest prstiju viška. Bez obzira na to što hleb očigledno gaji Spajdermen fetiš i lepi se za zidove i plafon, redovno pada na pod zbog imbecilnih kontrola. U poređenju sa ovom kontrolnom šemom, profesionalni simulatori letenja su kao šetnja u parku. Upravljanje je dodatno otežano ako se odlučite za baget ili „Francuza” jer oni imaju samo dve kontrolne tačke.

I Am Bread bez nedoumica pripada novom talasu igara čija su ciljna publika iritantni, piskutavi YouTube recenzenti i njihovi sledbenici koji se zacene od smeha čim ugledaju kretensku igru kao što je ova i u ekstazi uglas uzvikuju „Hahaha, vidi ’lebac na plafonu, to ludo pa bog”. Što se mene tiče, kada bih u svojoj kući zatekao parče hleba kako se vere po zidu i uzurpira belu tehniku, vrištao bih kao tetka i zvao popa da osvešta kuhinju. Olakšavajuća okolnost nije ni insajderski podatak da je u izradi ovog naslova učestvovala individua koja je sa kolegom Kuzmanovićem provela niz godina u zajedničkom World of Warcraft guildu. Iskreno saosećam i savetujem pažljiviji izbor društva ubuduće. Ako ovaj izmet ikada doživi nastavak („Hleb & Kifle”?), čitaćete o meni u novinama koje se ne zovu „Svet kompjutera”.

Jan ČMELIK