Kada vam se urednik, pre nego što vam servira radni zadatak za naredni broj, obrati rečima „Jesi li ikada sanjao da postaneš majka?”, a pritom ste apsolutno sigurni da prethodnu noć niste proveli na nekom alkoholisanom žuru u redakcijskim prostorijama i kompromitovali svoje telo, jasno je da ono što sledi nije nimalo prijatno. Prethodna Shelter igra, koja je bila toliko dobra da smo svi ne samo čuli za nju nego je i zavrteli na svojim računarima (sarkazam), pratila je ženku jazavca i njenu mladunčad kroz svakodnevne nedaće s kojima se životinje susreću tokom života. Nastavak se drži iste premise, s tim što ovog puta umesto jazavca vodite risa. Meni je svejedno koji sisar je u pitanju, tokom svoje „SK zoo” karijere verovatno još nisam obradio jedino tapire i platipuse, doduše – nikad ne reci nikad.

U igru može brzo da se zaroni jer tehničkih podešavanja gotovo i da nema. Shelter 2 počinje u in medias res stilu – mama ris (koju ćemo u daljem tekstu zvati Ristana, ignorišući činjenicu da su joj autori igre nadenuli potpuno drugačije ime) se zatiče usred mračne šume u begu od krvoločnog vučjeg čopora koji joj je za repom. U ovoj prvoj „misiji” od igrača se zahteva da hitno pronađe skrovište u kom će da se porodi. Da, dobro ste pročitali, a ja sam do neba zahvalan što taj čin nije ispraćen animacijom. Nakon nekoliko zatamnjenih ekrana, ugledaćete vašu diku i ponos: četiri mala risa kojima po želji možete da menjate imena, što predstavlja idealnu priliku za iživljavanje i tihu osvetu osobama koje ionako nisu prisutne. Od tog trenutka sve biva podređeno njima, a imperativ je na konstantnom obezbeđivanju hrane – poput svih ostalih mačaka, vaši mačići kao da imaju crnu rupu u stomaku. Trčeći prehrambeni proizvodi u vidu naivnih i miroljubivih zečeva biće najčešće na meniju, retko kad ćete omastiti brk nekom krupnijom zverkom kao što je jelen ili divokoza. Pedeset hiljada preklanih zečeva kasnije, mladunci konačno napuštaju pećinu i počinju da vas prate u mačjem voziću, pa je red da ih odvedete na pojilo predstavljeno najmanje uverljivom 3D vodenom površinom još od prvog Dooma. Na veliku žalost psihopata širom Japana, dojenje je izostavljeno.

Žrtve se love prostim zaletanjem na njih, što je propraćeno prskanjem krvi i zvukom koji će mi ostati urezan u sećanju dok sam živ. Pošto autorima ni to nije bilo dovoljno, prisustvovaćete i spektaklu ljuštenja kože i raspadanju iznutrica sa lovine kada Ristanini, do malopre preslatki mačići, zariju zube u plen. Zabava za celu porodicu! Tokom igranja od vitalnog značaja je konstantno osvrtanje jer može da se desi da Ristana ni kriva ni dužna izgubi mladunče, a da ne znate razlog jer vas igra ni na koji način neće upozoriti na opasnost. Mačići svojim neprestanim mjaukanjem i zapomaganjem idu na živce, ali postanu mutavi baš onda kada ne treba. Jedna od bizarnijih mogućnosti je nošenje uginulog mačeta među zubima jer ta radnja apsolutno ničemu ne služi. S vremena na vreme, iz čista mira napadaće vas isti onaj čopor vukova sa početka igre i od njih odbrane nema pa će redovno da vam ubijaju porod. Stekao sam utisak da je najbolji način za preživljavanje o(p)stanak na početnoj lokaciji, u toplini startne pećine. U tome se verovatno krije neka metafora. Kao što to obično biva, na kraju balade mladunci porastu (bar oni koji uspeju da prežive igračeve katastrofalne roditeljske sposobnosti), okrenu se i odu; šta ste očekivali, da će da vam uplaćuju novac u penzioni fond?

Kao i mnoge njihove indie kolege, autori igre su se odlučili za jedinstven grafički stil s namerom da se njihov naslov izdvoji iz mora drugih i u tome jesu uspeli, ali u negativnom smislu. Svi objekti, uključujući tu i životinje, izgledaju kao figure od zgužvanog papira, što ubrzo dovodi do opšte vizuelne konfuzije od koje oči zabole. Smena dana i noći, vremenskih uslova, kao i godišnjih doba odvija se brzinom svetlosti pa se zaključak da su programeri lizali kisele kartončiće tokom stvaranja ove igre nameće sam od sebe. Idilično klanje sitnih šumskih životinja i veselo mljackanje mladunaca sa krvavim njuškicama nad leševima ispraćeno je sentimentalnom i opuštajućom klavirskom muzikom, pa me ne bi čudilo da je muziku potpisao Hanibal Lektor. Veselo skakutanje tamo-amo i sveopšti pokolj povremeno prekidaju potpuno neobjašnjivi i ničim izazvani psihodelični momenti koji se manifestuju rapidnom smenom boja na ekranu i grozomornim zvucima, mada ni to ne dovodi do tolikog zaglavljivanja mozga kao brojni bagovi – lični favorit su trans-dimenzioni zečevi koji nonšalantno prolaze kroz kamen kao Rusi kroz Donjeck.

Pravi je podvig ne isključiti Shelter 2 već nakon pola sata usled dosade prouzrokovane neigrivošću. To je i vremenski period koji je svakome dovoljan da shvati kako izbegavanje objašnjenja o tome šta je potrebno činiti tokom igre nije fantastična ideja već vešto prikrivanje manjka sadržaja. Pored toga, uopšte me nije bilo briga za mladunce – ne zato što sam loš kao osoba i ne volim životinje, naprotiv, već što me igra ni na koji način nije naterela da se vežem za njih; to što sam morao non-stop da ih hranim nije stvorilo nikakvu emotivnu reakciju, izuzev par psovki. Shelter 2 je bljutavi koktel simpatičnog i odvratnog, igra zbog koje sam imao košmare (koji su, uzgred, bili neuporedivo interesantniji). Da odgovorim delimično na pitanje sa početka teksta – ne, ne želim da postanem majka, pogotovo ne ako to podrazumeva klanje legije zečeva, mada pretpostavljam da je i to manji horor u poređenju sa zamenom pelena. Uprkos tome, vrlo rado i nesebično bih nekome drugom pomogao u višesatnom vežbanju na putu ka tom plemenitom stanju: čitateljke visine do 175 cm, sa 34-22-36 merama, poželjno riđokose, javite se i bez straha, ja sam ekspert – preživeo sam Shelter 2.

Jan ČMELIK