Skupila se grupica hipste... nezavisnih programera, skuckali ispodprosečnu squad based strategijicu u realnom vremenu, zavili je u dosadnu priču izrešetanu klišeima i nasilnim omažima, angažovali jednog profesionalnog glumca da zamaskiraju gotovo kriminalni amaterizam ostalih glasovnih „talenata”, i sa svime time izašli na kickstarter da žicnu sto hiljadarki dolara za izradu kompletne igre. Kako je čak i najzaludnijem indie timu jasno da će ovako nešto teško dobiti krila, glavni selling point igre postao je sistem glasovnog upravljanja gotovo svim aspektima igre, a nekako je u celu priču uvučen i Intel, koji je investirao novce u razvoj i implementaciju svoje RealSense tehnologije u samu igru. Welcome to teh futurez...

Igrač je u ulozi stanovitog Korina, neshvaćenog sajber genija i kreatora neprovaljivog sistema digitalnog kodiranja, koji svoje dane bednog piskarala tavori u poslovično bezličnoj mega-korporaciji budućnosti. Život gospodina Anderson..., ovaj, Korina iz korena će se promeniti kada ga bude kontaktirala misteriozna veštačka inteligencija Val, sa rafalnim naredbama i uputstvima da brže bolje napusti svoje radno mesto i eskivira odred agenata mrkog pogleda, poslatih da ga privedu na informativni razgovor. Od tog trenutka, glavni junak se pridružuje neuglednoj grupici sajber terorist...ovaj, boraca za pravdu i poštenje, u igri mačke i miša sa moćnim konspiratorima i igračima iz senke, čiju će okosnicu činiti Korinovi napredni algoritmi zaštite sa početka balade...

Sa stanovišta gameplaya, TCAE je zamišljen kao lajt varijanta strateškog upravljanja manjom grupom operativaca, koji će sistemom mic-po-mic čistiti krizne zone od generičnih opasnosti, kroz strogo linearnu kampanju u kojoj se borbeni momenti ravnopravno smenjuju sa neinteraktivnim segmentima tokom kojih se razvija kljakava priča (uz rudimentarno opremanje ekipe koje je odrađeno u istom stilu). Ono „lajt” sa početka pasusa treba shvatiti doslovno, taktički model na terenu ne dozvoljava slobodnu kontrolu, ni jedinica, ni elemenata okruženja, već svoje pitomce preraspoređujete po unapred postavljenim i definisanim tačkama i nodovima, koji se otvaraju u skladu sa napretkom po mapi. Ovo je, jasno, odrađeno zbog hajlajta igre, sistema glasovnih komandi koji bi, po zamisli autora, trebalo da u potpunosti zamene korišćenje miša ili tastature tokom igranja. U praksi, ovo u početnim fazama igranja još i deluje prilično uspelo i interesantno, ali kako vreme odmiče, ograničenja sistema u sprezi sa nedovoljno razrađenim elementima upravljanja „uobičajenim” sredstvima, počinju opasno da idu na živce.

„Corrin, open fire on number two!” ili „Miranda, switch to charge, move to Foxtrot 4 and hold your fire!” prilično dobro funkcionišu u praksi, ali je šteta što dobar deo dizajna igre deluje poluskuvano i često onemogućava optimalno iskorišćavanje punog potencijala. Ovo se najviše ogleda u škrtom broju pomenutih čvorova i nodova i njihovom nepraktičnom rasporedu (često se nalaze na čistini, u blizini nekog od zaklona sa računicom da će se AI sam pobrinuti za konkretno pozicioniranje boraca). Pojedine komande pate od naopake postavke i mogu da izazovu i zabunu i neželjeno dejstvo vaše družine. Ovo se odnosi na „On my mark-mark!” varijantu za tempirana dejstva, gde je prvo potrebno izdati konkretnu akciju i zatim arlauknuti „on my mark!”, što može da izazove momentalnu reakciju agenta ako napravite kobnu pauzu u izdavanju komande, umesto da je cela stvar postavljena obrnuto („on my mark”, pa komanda, pa „mark” za egzekuciju).

Ako vam se ne maje sa svime ovime, ili ne želite da probudite ukućane i pola zgrade, hvatanje za miša u želji da se igra nastavi u konvencionalnijem smislu biće dočekana grohotnim grohotom. Osim što možete da ih selektujete, bilo kakva očekivana kontrola likova ili izdavanja komandi na ovaj način je uspešno onemogućena. Likovi se mogu i moraju raspoređivati samo po definisanim kotama, ne postoji mogućnost da samostalno odaberete metu koju želite da gađate, a sve komande koje biste izdavali glasom se uredno dobijaju desnim tasterom miša, što je jezivo nepraktično i neudobno. Ovome dodati i nemogućnost da se igra pauzira i na miru sagleda situacija ili osmisle komande koje ćete izgovoriti (odnosno zadati preko pomenutog wheela naređenja), što izaziva pravi metež u kojem likovi rade šta već rade dok vi na brzinu osmišljavate kako ćete im se obratiti, sa druge strane se rvajući sa mišem koji odbija da izvrši masu standardnih postupaka. Tomkruzoliko skrolovanje i zumiranje ekrana iz Minority Reporta, odnosno izdavanje komandi mahanjem rukama kroz pomenutu RealSense tehnologiju nismo imali ni prilike ni preterane želje da isprobamo.

Igra omogućava definisanje i ubacivanje proizvoljnih izraza (pod uslovom da ih malo prilagodite engleskom jeziku), pa konstrukti kao što su „Milisave, idi na kotu sedam i vaskrsni Živojina!” ili „Stojadinka, prebaci na tandžaru i opali po trojci!” mogu u praksi da se izvedu uz dosta strpljenja i dernjave, ali sve to je bleda senka u poređenju sa onim što je spomenuto, a naročito sa onim što sledi. Zastarela grafika i animacija kao da su se kiselile minimum petnaest godina, što ne sprečava „engine” da abnormalno štuca, koči i ubija frejmrejt čim igra treba da barata sa više od deset likova na mapi. Pojedini bagovi, takođe, onemogućavaju dalje igranje (na primer odbijanje likova da otvore vatru, iako se uredno odazivaju da su razumeli komandu). Muzička pratnja zaslužuje pozitivnu ocenu, ali se to ne može reći za upregnute glasovne glumce. I pored prisustva profesionalca Vita Vilona, likovi u igri zvuče i deluju kao gomila bezveznjakovića iz nekog rijaliti programa, čemu doprinosi i loše napisan scenario, konstantno forsiranje nekakvog (valjda) duhovitog prepucavanja između njih, uz intenzivni amaterizam koji izbija iz načina na koji izgovaraju rečenice.

Aleksandar DINIĆ