Nova igra malo poznatog studija Milkstone na sva zvona se reklamira kao evolutivni roguelike naslednik voljenih Heretica i Hexena, što je tvrdnja tačna koliko i da je Call of Duty taktički shooter u maniru Rainbow Sixa. Autorski timovi se u poslednje vreme gađaju terminom roguelike koji je postao buzzword među igračkim hipsterajem, ali u realnosti njihova dela imaju malo veze sa Rogueom i derivatima, pa se tako i ovde to odnosi isključivo na proceduralno generisanje nivoa po predefinisanim smernicama (po toj logici je i Elite iz 1984. godine roguelike). Priča je tu čisto da se kaže da postoji, a prati avanturu mladog čarobnjaka-pripravnika koga pretpostavljeni šalju na svojevrsni prijemni ispit pred stupanje u njihove redove, pri tom skrivajući od njega činjenicu da će biti žrtvovan ukoliko misija završi neuspehom. Gde bi nam bio kraj kada bi se i naš školski sistem vodio takvim pravilima...

Na početku je dostupan samo jedan lik, dok se preostala jedanaestorica otključavaju ispunjavanjem različitih zadataka i imaju neznatno različite osobine. Igra je podeljena na pet spratova i cilj je da se na svakom od njih probijate kroz masu protivnika, tragate za ključem koji otvara portal ka sledećem nivou, kao i za tim portalom, i na kraju se borite sa glavonjom koji brani prolaz. Poređenje sa Hereticom i naslovima iz tog doba nikako ne stoji jer su kod njih čak i osnovni, početni nivoi efikasno dezorijentisali igrača svojom kompleksnošću, dok su mape koje „krase” Ziggurat u skladu sa modernim trendovima „od tačke A do tačke B”. Kada se zateknete u prostoriji u kojoj obitavaju protivnici, izlazi bivaju blokirani dok ne pobijete sve „minjone”, baš kao što je to onomad radio Painkiller. Neke prostorije su obogaćene posebnim uslovima kao što su klizav pod ili protivnici koji daju više iskustvenih poena, ali su otporniji na vaše magije i slično. Sobe koje nisu ispunjene arkadnom akcijom su retke i u njima su smeštene jednostavne platformske zagonetke koje mogu komotno da se reše i zatvorenih očiju. Oružje umesto municije koristi manu, što bi imalo smisla kada svako od njih ne bi trošilo drugačiju vrstu mane. Tajne prostorije skrivaju specijalne amajlije koje se automatski obnavljaju i daju posebne bonuse. Kada se steknu uslovi za level up, igrač bira jednu od dve ponuđene karte gde prva daje manji bonus, druga znatno veći, ali dolazi u paketu sa propratnim negativnim posledicama, a isti princip važi i za statue raštrkane po nivoima.

Protivnici ne predstavljaju veći izazov i u većini okršaja uspeva klasični circle strafe pristup sa pucanjem dok kažiprst ne počne da odbija saradnju. Zavedeni mišlju kako ćemo se obresti usred okultnih noćnih mora nalik na Hexen i Heretic, razočarali smo se već pri prvom susretu sa protivnicima. Autori su više nego verovatno konzumenti „onih smešnih cigara” jer igrača suprotstavljaju takvim neprijateljima kao što su mutirani pilići i pečurke, mandragore (koje sâmi autori neinformisano nazivaju šargarepama), biljke mesožderke koje morate da gađate direktno u srce (?), leteće oči sa čeljustima (?!), petsto varijanti različitih kostura... Snimanje pozicije nije omogućeno, permadeath se podrazumeva (jednom kada zaginete, izvol’te sve ispočetka), pa će prevarante obradovati informacija da antičke šifre IDKFA i quicken kojima su se služili stari „majstori” funkcionišu i u ovoj igri.

Grafika je solidna i u granicama je prihvatljivog, ali je primenjeni vizuelni stil sušta suprotnost onom koji smo videli u naslovima na koje se autori igre pozivaju i više liči na Torchlight. Kamera je čudno pozicionirana i stvara utisak kao da je glavni akter visok metar i žilet jer su čak i burići viši od njega. Iako razumemo da su autori hteli da prenesu oldschool doživljaj kada su kontrole u pitanju, brzinu kretanja koju postižete u ovoj igri nije ostvarivao ni marinac iz prvog Quakea, a držanje tastera za sprint stvara osećaj kao da ste nagazili nitro i našli se usred nekog od delova NFS serijala, a ne jedne FPS igre. Manijakalno frenetična akcija, preterane eksplozije i pršteći efekti dok vas protivnici zigguju po uzoru na filmske otpatke Majkla Beja, kao i enormne količine blura nakon svakog primljenog udarca umesto adrenalinskog šoka izazivaju glavobolju i mučninu. Animacija protivnika je očajna i po dinamici pokreta podseća na koncert Kraftwerka. Jednom kada zakoračite u igru, okruženje podseća na sve, samo ne na stepenastu piramidu iz naslova jer su sve prostorije pravougaonog oblika bez varijacije. S obzirom na to da su fizički zakoni prilično rastegnuti, omogućeno je izvođenje starih tehnika kao što je bunny hopping (iz konceptualnih razloga očigledno ne i rocket jump), dok brojni bagovi otvaraju prostor za dodatnu eksploataciju, na primer, hodanje po izbočini na zidu koja je široka svega par piksela. Zvučni efekti i muzika su standardni za ovu klasu igara, što znači da su generički i dosadni.

Pravi, pravcati FPS/RPG kombo sa atmosferom jednog Hexena ostaje pusti san, jedino je Dark Messiah of Might and Magic svojevremeno bio na par koraka od tog ideala. Ziggurat je prosta i jednolična igra koja se bez muke pređe za sat vremena sa razočaravajućim epilogom koji ni ne zaslužuje da se tako nazove, a onda „hajd’ Jovo nanovo” kroz istih pet nivoa, samo sa drugačije raspoređenim prostorijama. Po tome je igra više kao shareware epizoda nego kompletan naslov, nespretna mešavina različitih žanrova od kojih su preuzeti samo najosnovniji gradivni elementi. Ako tražite prave RPG osobine, kvalitetnu atmosferu i dubinu u svakom smislu, u ovom Serious Sam klonu (doduše, bez šmeka koji je krasio taj naslov) to nećete naći: igra jedino može da posluži za popunu vremena između varenja dva obroka. Ako je Ziggurat u nečemu uspeo, onda je to jedino izazivanje želje za ponovnim obrtanjem Heretica, Hexena i njihovih ekspanzija i nastavaka.

Jan ČMELIK