U pauzi od sklapanja tromilionite kombinacije oružja, pre petomilionitog generičnog čišćenja obližnjeg Skag gnezda, prosečan igrač Borderlandsa bi, bacivši pogled na priložene skrinove, verovatno pomislio: „Avanturistička igra bazirana na brzometnoj, šašavoj pucačini projektovanoj za kooperativni multiplejer?? Impossibru!”.

Igrači Borderlandsa znaju da ovaj serijal počiva na bogatom i razrađenom okruženju, prepunom luckastih i bizarnih likova u čije je profilisanje utrošeno podjednako scenarističkog truda koliko i vizuelne kreativnosti. Rešeni da sav taj story potencijal ne proćerdaju na nepregledne sesije furioznog napucavanja, nadležni su sklopili dil sa Telltalesom, i pred nama je prva od pet projektovanih epizoda koje će svet Borderlandsa približiti širem spektru korisnika, u prilično neočekivanoj, a opet tako prepoznatljivoj formi.

Radnja igre odvija se nakon događaja iz drugog dela „originalne” igre, i donosi još jednu urnebesnu priču o pronalaženju, otvaranju i pustošenju Pandorinih vaultova, odrađenu u novom ruhu. Igrač je u dvostrukim ulogama uštogljenog piskarala Risa iz baze Hiperion, odnosno prevarantkinje Fione, rođene i odrasle u nezdravim kartonskim naseljima Pandore, čiji će se pokušaji dvostruke prevare ubrzo izjaloviti i likove odvesti u veće avanture koje nas očekuju u sledećim epizodama. Osnovni koncept epizodnih Telltalesovih point & click avantu... pardon, slikovnica, nije menjan, pa ni minimalne novine ne donose prevelika iznenađenja. Puno dijaloških deonica sa živopisnim sagovornicima povremeno je ispresecano momentima slobodnog (i vrlo ograničenog) istraživanja lokacija i skupljanja predmeta, uz poslovične upade quick-time akcionih sekvenci, koje ovde, za razliku od friške prve epizode igre Game of Thrones istog izdavača, deluju daleko prirodnije i bolje skopčane sa razvojem priče.

Hajlajt epizode, a i cele sezone u najavi, su očekivane scenarističke bravure i sjajno obavljen razvoj likova, kombinovane sa pomenutim, kvalitetnim i razrađenim settingom i odličnom atmosferom koja izbija iz svakog kadra igre. Bizarno-satirični karakter pucačkih igara u serijalu potpuno je verno prenesen u ovaj naslov. Dijalozi su odlično napisani i odglumljeni, a tokom celokupne sezone srećete prepoznatljive likove iz osnovne igre. U prvoj epizodi glavna zvezda je tehno-nindža iz Borderlands 2, po kojem epizoda i nosi ime. Glavni generator dobre atmosfere počiva na stalnom verbalnom prepucavanju likova, koji se od nepoverljive gomile koju labavo vežu zajednički, klimavi interesi, polako transformišu u dopadljivu ekipu otpadnika koja će pokušati da preživi smrtonosne izazove Pandore. Njihovi odnosi će izgledno biti produbljeni u nastavku sage. Specifična atmosfera prašnjavog tehno-vesterna okupanog jarkim bojama se podrazumeva, a zbog avanturističkog karaktera igre sve neodoljivo podseća i na kultni LucasArtsov Full Throttle, što je dodatni plus (naročito dinamična završnica sa jurnjavom u Mad Max stilu).

Sistem odluka i posledica koji donosi najavljena grananja radnje u nastavku sezone čini se da ovde funkcioniše suštinski u mnogo većoj meri nego do sada u sličnim igrama, jer neke odluke nepovratno menjaju tok igranja, odnosno sudbine određenih likova. Ipak, radnja se u velikoj meri odvija na definisan način od kojeg nema previše odstupanja, ali mnogobrojne odluke koje se očekuju od vas deluju kao da će na različite načine dodatno razviti odnose između likova (u zavisnosti od toga da li u izborima pokazujete lojalnost, prevrtljivost, nesmotrenost, određenu dozu ili odsustvo takta i slično). Mikronovine koje epizoda donosi odnose se na Risovu sposobnost skeniranja okruženja putem mehaničkog oka (što donosi duhovite opise predmeta i likova), odnosno Sašinog raspolaganja novcem, kojim je moguće finansiranje aktivnosti i kupovina predmeta.

Zamerke i propusti su nalik onima iz ranijih Telltaleovih licenciranih naslova, ali u donekle blažoj formi. Akcioni momenti su zabavniji i bolje integrisani u priču, ograničeno istraživanje lokacija donosi pomenute zabavnije opise, a činjenica da su junaci igre gomila nesposobnjakovića, prevaranata, lopuža i drugih misfitsa takođe čini svaki razgovor ili interakciju među njima daleko zanimljivijom i nepredvidivom. Sporadične i jednostavne radnje i postupci likova su nepotrebni i nije jasno zbog čega nisu odrađeni standardno kroz sinematike („drži taster da napraviš pet koraka” i slično). Jedina zaista živcirajuća stvar je ograničeno vreme za odgovore u dijalozima, jer često ne ostavlja dovoljno prostora da na zadovoljavajući način proučite date opcije, analizirate situaciju i odgovorite na način koji najbolje pristaje karakteru lika kojeg vodite.

Tehnički aspekti igre varijaju od solidnog do izvanrednog. Grafika i Telltalesov engine implementirani su na način koji ide pod ruku sa vizuelnim stilom iz originalnih igara, i koji, bez obzira na ograničenja, uspeva da na zadovoljavajući način prikaže emocije, namere, govor tela i druge bitne karakteristike likova tokom dijaloga ili drugih akcija (mada manjak detalja, siromašne teksture, ograničena animacija i slično neretko pomaljaju svoju ružnu glavu). Sa druge strane, vanserijski zvuk i glasovi likova se podrazumevaju, i igru, kao i ranije, krasi nesmetano i realistično smenjivanje sagovornika – svi oni suptilni momenti koji razgovor između dva živa bića čine uverljivim. Poseban osvrt i spontane aplauze zaslužuje i odlična, ambijentalno-kaubojska muzika, koja verno prati mirnije deonice u priči, odnosno uzbudljivije momente na ekranu.

Aleksandar DINIĆ