DJI Phantom 2 Vision+

U svetlu nedavnih događanja, ali i izuzetno brzog razvoja ovog zanimljivog tržišta, u našoj redakciji, a i iznad nje, našao se DJI Phantom 2 Vision+, trenutno najkompletniji i najzanimljiviji ready to fly model najuspešnijeg proizvođača ovakvih uređaja, kineske kompanije DJI Inovations. Razlog više za izbor ovog modela je i to što se dok smo razmišljali o pisanju ovog članka pretpostavljalo da je upravo ovaj model korišćen u incidentu koji je prekinuo utakmicu između reprezentacija Srbije i Albanije na stadionu FK Partizan.

Termin dron je postao uobičajen za ovakve vrste letelica i, iako on tehnički obično označava upravo letelice koje ne nose svog pilota, isto tako može da označava i bilo kakvog robota, a u engleskom jeziku obično označava pčelu ili mrava radilicu. Istorija ovih letilica razvijala se paralelno, civilno i vojno. Entuzijasti su se bavili pre svega modelarstvom i osmišljavali stabilnu i pouzdanu letelicu koja nije bila zasnovana principima letenja koje koriste veće letelice, dok je vojska sa druge strane razvijala letelice koje bi mogle dugo da lete i nose opremu za izviđanje ili naoružanje. U početku su dronovi konstruisani kao umanjeni avioni, jedrilice ili helikopteri, i za njihov osnovni pogon su korišćeni minijaturni motori sa unutrašnjim sagorevanjem. Tek poslednjih godina je razvoj pre svega litijum polimerskih baterija omogućio da dronovi lete na struju i sa sobom nose dovoljne zalihe energije za letenje iole značajnijeg trajanja.

Upravo prelazak na električno napajanje je omogućio razvoj potpuno novog principa konstrukcije dronova koji se svodi obično na paran broj (četiri ili više) motora sa jednakim brojem elisi koji se okreću u pravcu i suprotno pravcu kazaljki. Kako su elise fiksne, jedina kontrola letelice je promenom brzine kojom se svaka od njih okreće – ako se elise u pravcu kazaljki okreću brže od onih suprotnih dobija se rotacija oko sopstvene ose ili ako se leve dve elise okreću sporije od desne dve, dron će se nagnuti ulevo i kretati na tu stranu. Naravno, vertikalno kretanje se postiže većom ili manjom brzinom rotacije svih elisa. Letelice ovakve konstrukcije se obično nazivaju multikopterima, odnosno u zavisnosti od broja elisa kvadro, seksto ili oktokopterima.

S jedne strane, ovakva konstrukcija je vrlo pouzdana jer nema mehaničkih sklopova koji mogu lako da otkažu (jedini pokretni delovi su motori), ali sa druge strane ovakvo letenje zahteva priličnu količinu energije. Dron na testu je opremljen litijum-polimerskom baterijom sa tri redno vezane ćelije napona 3,7 V ukupnog kapaciteta 5200 mAh i napona 11,1 V. Puna baterija mu obezbeđuje anatomiju od preko 20 minuta.

Naravno, ovakva konstrukcija podrazumeva i centralnu jedinicu koja će ljudske komande prevoditi u potrebne brzine motora, a kako bi se olakšalo letenje, centralna jedinica sadrži i senzore koji obezbeđuju stabilni let i lakše upravljanje. Phantom sadrži u sebi termometar, GPS prijemnik, kompas, barometar, akcelerometar i senzor nagiba tako da ukoliko hvata signal GPS satelita multikopter zahvaljujući svojim senzorima može da kompenzuje kretanje vazduha i obezbedi statičnu poziciju i u prilično vetrovitim uslovima sa vetrom brzine do 30 km/h. Ovo je posebno zgodno ukoliko nešto snimate ili letite među krošnjama, dalekovodima ili zgradama, jer smanjuje verovatnoću da vam se let prerano završi udarcem elise u neku prepreku usled neočekivanog vetra. U slučaju da prijem GPS signala nije moguć, multikopter će i dalje biti stabilan po pitanju visine i orijentacije ali će ga vetar ipak nositi sa sobom. Prednost GPS sistema se ogleda i u tome što u slučaju gubitka signala daljinskog upravljača Phantom povećava visinu a zatim leti na lokaciju sa koje je poleteo i zatim i vrlo mekano sleće potpuno sam. GPS pored toga može da posluži i za autonomno letenje definisanjem šesnaest tačaka u prostoru, dok vama ostaje samo da kontrolišete kameru. Pored toga, dobri senzori obezbeđuju i podatke koji pilotu olakšavaju letenje, a prikazuju se zajedno sa slikom koju snima kamera na ekranu mobilnog telefona.

Upravljanje Fantomom je vrlo jednostavno, daljinski upravljač je uprošćen jer je namenjen isključivo za ovaj uređaj i ima dve palice koje se mogu pomerati po dve ose i konstruisane su tako da se uvek vraćaju u neutralne pozicije. Desna služi za kretanje napred-nazad i levo-desno, leva kontroliše vertikalno kretanje, dok se horizontalnim pomeranjem multikopter rotira oko svoje ose. Pored toga, par prekidača bira režim letenja (različite GPS modove koji olakšavaju letenje ili letenje samo uz korekciju visine ili čak ni to). Zahvaljujući GPS modu, Fantom održava svoju poziciju dokle god ga ne pošaljete u nekom pravcu, što je odlično za pilote početnike, jer kada se uspaničite sve što je potrebno je da pustite komande i multikopter će stati u mestu. Daljinski upravljač ima i nosač za Android ili Apple telefone, kao i pojačivač njegovog signala. Multikopter sve vreme komunicira sa pilotom koristeći signal na 2,4 GHz za potrebe dela koji se kontroliše telefonom (kamera, waypoint letenje) i 5,4 GHz signal za potrebe upravljanja, što bi trebalo da smanji smetnje i obezbedi veći domet pouzdane kontrole.

Za one koji više vole brojeve, značiće im sledeće, DJI Phantom Vision+ je sa baterijama težak oko 1250 grama, i ima maksimalnu brzinu penjanja od 6 m/s, dok je kretanje na dole ograničeno na 2 m/s jer bi u suprotnom ulazio u sopstveni vrtlog i bio nestabilan. Horizontalno se može kretati i do brzine od 15 m/s, iako ova brzina nije preporučljiva. Domet video linka je deklarisan na 500-700 metara, dok je domet samog daljinskog upravljača u zavisnosti od standarda koji izaberete da poštujete (FCC ili CE) ograničen na 400 ili 800 metara, i oba podatka su prilično realna, ali u savršenim uslovima (optička vidljivost, bez smetnji, odgovarajući položaj antena).

Kamera i sistem njene stabilizacije (gimbal) koji su ugrađeni daju letenju potpuno novu dimenziju, omogućavaju i letenje kada je Fantom od vas suviše daleko tako da i pored toga što je jasno označen svetlima u boji niste sigurni kako je okrenut i gde se nalazi u odnosu na svoju okolinu. Za ovakvo letenje je nekada pogodnije leteti sa kamerom koja je fiksirana za letelicu jer na taj način imate informaciju i o njenom nagibu, ali zato stabilizacija slike omogućava daleko lepše kadrove ako vam je namera da nešto i snimite. Gimbal je izuzetno kvalitetan i već je dokazan u ranijim verzijama, koje su bile namenjene nošenju GoPro ili većih kamera, obično na većim multikopterima. Pored toga što vrši stabilizaciju po dve ose, što obezbeđuje da je horizont uvek vodoravan na snimku, gimbal vrši korekcije i po pitanju rotacije oko treće verikalne ose. Ovo obezbeđuje daleko glatkije snimke i pravi razliku između amaterske i profesionalne stabilizacije, ali znači i da kamera malo usporeno reaguje na rotaciju multikoptera oko svoje ose.

Nažalost, na ovaj vrhunski gimbal je stavljena kamera koja mu po svojim karakteristikama nije odgovarajući par, i iako ima 14 megapiksela i snima video u 1080p rezoluciji, po kvalitetu je značajno lošija od GoPro 3 Black kamere koja je najčešći izbor za snimanje iz vazduha sa sličnih letelica. Sa druge strane, zbog toga što su svi sistemi tako savršeno integrisani, za funkcionalnost koju Phantom 2 Vision+ nudi, uz neku bolju kameru bi vam bilo potrebno mnoštvo dodatne opreme, samim tim i veći multikopter, a pritom bi i vreme letenja bilo značajno kraće.

Imajući na umu povod za ovaj tekst, ne možemo se ne osvrnuti i na ostale moguće primene ovakve letelice, neke dobre, ali i neke potencijalno jako opasne. S obzirom na njen domet, nosivost kao i mogućnost letenja po unapred definisanoj putanji, ne možemo da ne postavimo pitanje šta bi se desilo da je umesto zastave bio zakačen eksploziv, otrov ili nešto slično. Iako Fantom nema mogućnost za dodatne servo motore koji bi mogli da otkače neki teret u željenom trenutku, drugi modeli, pogotovo oni koji se sastavljaju od komponenata bi mogle na sebi da nose kojekakve dodatke čija će funkcionalnost biti ograničena samo maštom i veštinom osobe koja ih je sastavljala. Ovde se naravno postavlja i pitanje i zaštite od ovakvih letelica...

Za početak, one ne moraju da svetle u mraku, čak i obojene crnoj bojom na noćnom nebu bi bile praktično nevidljive a, dok ne dođu na daljinu od par desetina metara, ni njihovo iritantno zujanje ih ne bi odalo. U nekim situacijama rešenje bi moglo biti ometanje signala daljinske komande, što nije jednostavno jer postoji nekoliko standarda koji rade na različitim frekvencijama. Sa druge strane, ukoliko se putanja unapred programira, daljinski upravljač vam neće ni trebati pa ni ometanje signala (osim možda signala GPS satelita) neće imati efekta. U medijima se dosta pričalo o tome kako Fantom ima u sebi informacije o zonama zabranjenog leta, ali ovaj mehanizam bi imao slab efekat zbog ažurnosti podataka i nemogućnosti da se letenje zabrani svuda gde bi moglo biti zloupotrebljeno. Na sve to, kao i u svim ostalim oblastima, postoje open source projekti za GPS kontrolere leta koji ostavljaju mogućnost veštom programeru da isključi sva ograničenja koja komercijalni modeli imaju.

Ipak, nije sve tako crno i ne treba zaboraviti i to da se ovakva letelica može vrlo uspešno koristiti pri akcijama spasavanja, snimanja terena, u poljoprivredi ili građevini, i naravno, u slučaju bolje kamere, kinematografiji i video produkciji.

I za kraj, treba imati na umu i to da je ova oblast jako slabo zakonski regulisana. U Americi je, na primer, maksimalna visina leta ograničena na 400 stopa (oko 120 metara) i pri tom nije dozvoljena upotreba u komercijalne svrhe i to su jedina ograničenja koja zakon nameće. Neke zemlje uz to ograničavaju i težinu, obaveznu vidljivost (nije dozvoljeno letenje samo na osnovu video linka i telemetrije) ili fotografsku opremu, a pored toga uvek su na snazi i ograničenja u vezi sa frekvencijama koje se mogu koristiti bilo za upravljanje ili slanje video signala. Evropsko nebo reguliše European Aviation Safety Agency (EASA), koja ima precizne propise kada su u pitanju dronovi težine preko 150 kg, ali tek ove godine je prepoznala značaj regulisanja ove oblasti i za lakše letilice. Ipak, u EU još uvek nema propisa koji bi to regulisali na odgovarajući način, osim možda na nacionalnom nivou država članica, gde je Rumunija ozloglašena po tome što se skoro svi dronovi moraju registrovati i osigurati.

I pored najbolje namere, na internetu nismo mogli da nađemo nikakve tragove o tome da je posedovanje i letenje ovakvom letelicom na bilo koji način regulisano u Srbiji, ali nam nešto govori da bi nedavni incident mogao biti pokretač promena na ovom polju.

Rodoljub ILIĆ