Onomad sebi postavih jedno izuzetno glupo pitanje – kolika je verovatnoća da Square Enix za mog života pošalje Distant Worlds u vučju jazbinu? Priznajem, mučio sam se sa računicom: upotrebio sam svo svoje znanje iz matematike, konsultovao brojne knjige koje se bave verovatnoćom i statistikom, pretražio net uzduž i popreko, čak došao na ideju da doktoriram na brzinu baveći se ovom temom, da bih konačno, posle iscrpljujuće bitke sa brojevima, shvatio da je šansa za tako nešto veoma mala, gotovo nikakva. Zapravo, proračun je pokazao da je šansa da vidim i čujem Distant Worlds kod kuće za 3.14159‰ veća od one da mi u Novogodišnjoj noći, za vreme dočeka na otvorenom, na glavu padne koncertni klavir, sa sve uredno očešljanim aktuelnim Ministrom kulture koji u tom trenutku po dirkama prebira „Žikino kolce”. Svestan te obeshrabrujuće činjenice, ali i one stare dobre izreke o bregu i Muhamedu, shvatio sam da bez odlaganja moram preduzeti nešto, da posle ne bude suviše kasno. I tako, jednog maglovitog septembarskog jutra leta gospodnjeg 2014, spakovao sam putnu torbu, dohvatio prvo odelo koje mi se našlo pri ruci, seo u automobil i pošao za Beč.

E sad, ako mislite da sam se u habsburšku prestonicu uputio kako bih prisustvovao kongresu iz astronomije sa temom vezanom za ekstrasolarne planete, moraću da vas razočaram – iako spadam u one koji čvrsto veruju da se tamo negde daleko, u prostranstivma univerzuma, na udaljenim svetovima koje samo Hablovo oko može da vidi, kriju odgovori na neka od najkrupnijih civilizacijskih pitanja, naučne i religijsko-egzistencijalne teme, ovoga puta mi nisu bile u fokusu interesovanja. Kao ni šoping u Pandorfu ni jeftini aranžmani u skijaškoj predsezoni niti, sačuvaj me Bože, Končita Vurst. U Beč sam otišao mnogo lepšim povodom: da slušam muziku, i to onu za koju u jazbini mesta nema. A po svemu sudeći, neće je ni biti, barem ne u dogledno vreme.

Ako postoji nešto po čemu se Square Enix izdvaja od ostalih velikih korporativnih igrača u industriji digitalne zabave, onda je to negovanje sopstvene muzičke zaostavštine nastale u protekle tri decenije. Za razliku od drugih kompanija, koje, stiče se takav utisak, uz časne izuzetke, na muziku iz video igara gledaju kao na nužno zlo, odnosno rashodnu stavku u budžetu kojim raspolaže razvojni tim, Square Enix (nekada Square Soft), je od muzike iz svojih igara napravio instituciju koja uveliko nosi zlatna jaja. Naime, to je jedina kompanija u igračkoj industriji koja u svom sastavu ima tzv. sestrinsku firmu, Square Enix Music, koja se bavi muzičkom produkcijom u najširem smislu te reči, od samog komponovanja muzike za igre, njenog snimanja i postprodukcije, pa sve to izdavačke delatnosti i organizovanja koncertnih aktivnosti.

Bez sumnje, posebno mesto u Squareovom opusu zauzima serijal Final Fantasy koji je ovu japansku kompaniju proslavio širom sveta. Final Fantasy danas sigurno ne bi bio ono što jeste da nije bilo čoveka po imenu Nobuo Uemacu koji je svojom skoro detinjom kreativnošću, beskrajnim talentom i fanatičnom posvećenošću gejming muzici uspeo da kroz harmonije i ritam godinama iznova hipnotiše milione igrača širom sveta. Neke od njegovih kompozicija – da pomenem samo najpoznatije kao što su „To Zanarkand” (FFX), „Melodies of Life” (FFIX), „One Winged Angel” (FFVII), „Aerith’s Theme” (FFVII) – odavno su izašle iz okvira primenjene muzike i danas uveliko predstavljaju deo svetske muzičke baštine koja će, kao neprolazna vrednost, ostati u amanet budućim generacijama, kada onoga koji ih je stvorio više odavno ne bude bilo.

Koncertna turneja Distant Worlds (www.ffdistantworlds.com) je nastala 2007. godine kao plod saradnje Square Enixa i AWR Musica, a povodom proslave dvadesetogodišnjice izlaska prvog Final Fantasyja. Projekat je dobio ime po kompoziciji „Distant Worlds”, u izvođenju američke pevačice Suzan Kalovej, koja predstavlja završnu temu ekspanzije Chains of Promathia za Final Fantasy XI. Prvi koncert održan je u Stokholmu 4. decembra 2007. i od tada pa zaključno sa bečkim koncertima polovinom septembra ove godine, Distant World je nastupio na šezdeset i sedam lokacija diljem planete Zemlje, od Tokija, Kuala Lumpura i Hong Konga, preko Pariza i Londona, pa sve do više američkih gradova, uključujući i one iz država Latinske i Južne Amerike. Na programu su većinom Uemacuova dela, mada se ponekad dogodi da se provuče i poneka kompozicija drugog autora, ali isključivo iz serijala Final Fantasy.

Tog 14. septembra, dok sam se spremao za koncert, u glavi mi je neprestano bila misao šta će se dogoditi ukoliko iz nekakvih volšebnih razloga koncert bude otkazan usled slabe posećenosti. Na sreću, čim sam zakoračio u čuvenu Bečku koncertnu kuću (Wiener Konzerthaus), shvatio sam svu iracionalnost takvog razmišljanja – austrijska omladina, ali i iznenađujće veliki broj vremešnih seniora, ispunila je holove starog zdanja da bi prisustvovala događaju koji za pravog gejmera ima istu težinu kao hodočašće u Meku za osobu islamske veroispovesti, dakle, nešto što se radi najmanje jednom u životu, a potom prepričava deci i unucima. I dok se prosečni pripadnik ovdašnjeg naroda sa neskrivenim oduševljenjem loži na grand(iozne) muzičko-scenske performanse u izvođenju silikonskih kalaštura ružičastog tipa, bečki anime-geekovi sa pola kile učvršćivača u kosi i otmena gospoda čijeg smo pretka pre stotinak godina elegantno poslali u večna lovišta, za trenutak su postali jedno i zajednički došli da lično pozdrave simfoničare predvođene čovekom koji je za života postao legenda.

Distant World filharmonija i Bečki kamerni hor, ukupno preko stotinu izvođača, ispunili su binu taman kako dolikuje. Da je neko bacio iglu sa balkona, pala bi na pod garantovano, ali je veliko pitanje šta bi se dogodilo sa teniskom lopticom. Iznad mesta gde je stajao hor, dominiralo je veliko platno na kome će se emitovati sekvence iz igara. Da, video sam sve to veoma dobro, jer sam sedeo u prvom redu partera. A onda se na bini pojavio maestro Uemacu, obučen u tradicionalnu japansku nošnju. Frenetični aplauz trajao je relativno kratko; koncert je trebalo da počne. Uemacu se povukao u mrak i minut kasnije seo tačno iza mene, na slobodno mesto u drugom redu. Nisam mogao da verujem – sedim ispred čoveka koji zaslužan što sam svojevremeno posle višegodišnje apstinencije od sviranja klavira ponovo počeo da pletem po crno-belim dirkama. So cool...

Muzička nirvana, putovanje kroz četvrtvekovnu istoriju Final Fantasyja, trajalo je dva i po sata, uključujući desetominutnu pauzu. Koncert je započet (kako drugačije nego) neizbežnim „Preludijumom” čiji su prvi taktovi nagovestili da će to biti veče za pamćenje. Suptilnu melodiju Preludijuma ubrzo su zamenili mračni tonovi glavne teme FF8 („Liberi Fatali”) koja zbog svoje haotične strukture stavlja i hor i orkestar na ultimativnu probu. A onda se sve nizalo kao na pokretnoj traci: „Theme of Love” (FFIV), „The Man with the Machine Gun” (FFVIII), „Aerith’s Theme” (FFVII), „Clash on the Big Bridge” (FFV), „Opening/Bombing Mission” (FFVII), „To Zanarkand” (FFX), „Don’t Be Afraid” (FFIX) itd. Sala je bukvalno eksplodirala kada je Arni Rot rekao da će van uobičajnog programa, bečka publika čuti izvođenje verovatno najkompleksnije Uemacuove kompozicje, četvorodelne „Dancing Mad” (FFVI), finalne borbene teme protiv Kefke, koja se uživo izvodi veoma retko, jer je neophodno da sala ima koncertne orgulje (što bečka, naravno, ima). Jedina kompozicija koja je izvedena te večeri, a koju nije pisao Uemacu, bila je „Blinded by Light” Masašija Hamauzua, koja bukvalno predstavlja trademark trilogije Final Fantasy XIII. Specijalna gošća bila je glavom i bradom Sjuzan Kalovej (susancalloway.com) koja je u dve večeri otpevala 6 pesama, tri po koncertu. Četrnaestog na programu su bili „Melodies of Life” (FFIX), „Suteki Da Ne” (FFX) i kao šlag na tortu, „Answers”, maestralna pesma uz koju su ugašeni serveri Final Fantasyja XIV 1.0, a potom rođen FFXIV: A Realm Rebon 2.0.

Ovacije kojima su na kraju programa, posle dva bisa, ispraćeni hor i orkestar, i trio Kalovej-Rot-Uemacu, ne mogu se opisati. Cela dvorana stajala je na nogama skoro 10 minuta tapšući bez prekida, tako da je, to sam mogao da vidim po izrazima lica izvođača, posle nekog vremena svima bilo pomalo neprijatno. A onda je, posle završnog poklona, stavljena tačka na bečku fantaziju, do nekog narednog puta, možda za dve, tri ili pet godina. Kada taj trenutak ponovo dođe, ja ću opet sedeti u prvom redu.

Slobodan MACEDONIĆ