U slepom gnevu i nemoćnom besu čupao sam repove magarcima

Neformalni razgovor s poslovnim partnerima čija se firma oglašava u „Svetu kompjutera”, za koje sam dobio eksplicitne instrukcije da ne smem da ih uplašim, sablaznim ili na bilo koji drugi način oteram pre nego što potpišu novi ugovor (Zašto onda šalju Gastona da pregovara s g. Gužvićem? prim. aut.), započeo sam standardnim „pre nego što počnemo, želim da vam kažem da je kod nas, u „Svetu kompjutera”, svako, čak i kraljev izaslanik, odgovoran za reči svog glasa. Dakle, kakvu poruku nosite?”. Gužvićeva sekretarica se nasmejala na referencu, što beše dobar znak, ali Gužvarius nije, već je digao obrvu. „Nevermind, dobro došli, jeste li za mokaćino, odlično!”. Čavrljanje o svemu i svačemu više je u san uljuljkalo mene nego što je uspavalo njih: upijajući toplu mijazmu žvake o masmedijima i kulturi, opustio sam stomačne mišiće te me je otkrovenje pogodilo u mekano meso. „Pčelica Maja? Kao klinac ste obožavali Pčelicu Maju? Onaj japanski crtani? Ne izgledate mi kao ljubitelj animea, je l’ da da ne izgleda, Zorice?”. Ljubitelj... Anime... Quisnam...? Ali ja sam mrzitelj animea, koji ne razlikuje mangu i anime! „Kuzmanoviću, mislimo li na isto? Pčelica Maja (Mitsubachi Maya no Boken), japanski anime iz 1975, prikazivao se kod nas od kasnih sedamdesetih do početka devedesetih. Bili su tu Maja i onaj njen drugar Pavo, pa onaj skakavac... Evo sad ću da vam nađem na Wikipediji...” Flešnuo je ajfon i flešnuo mi je život pred očima.

Sve je bilo laž. Moje detinjstvo je laž. Moji heroji su ratni zločinci. U nanosekundi, što je večnost za androida, osetio sam se kao Waffen SS oficir kome su rekli da mu se prababa zvala Hana Goldštajn. Shuriken no haiba, zaibatsu! Oh zašto, zašto? U slepom gnevu i nemoćnom besu čupao sam repove magarcima, da bi se naposletku smirio, sedeći u oblaku pare koja mi je šištala iz pregrejanih hladnjaka. Mirenje sa sudbinom...

Moderna japanska supkultura i ja oduvek smo gajili blještavo belu netrpeljivost jedno prema drugom. Pristalica sam teorije da su Japanci oduvek bili uvrnuti, ali da su posle dve atomske bombe načisto poludeli i da su izvitoperili sve Bušido tradicije iz Sengok... Zapravo, bolje da prestanem s defekacijom: sve što sam ikada znao o japanskoj istoriji saznao sam igrajući Shogun: Total War, tako da nisam merodavan za ocenu njihove istorije i kvaliteta tradicije. Možda su se oduvek palili na pokemone i retardirane frizure? Možda američke bombe nisu krive za mutantne tripove? Animozitet sam posebno gajio prema igrama JRPG podžanra, smatrajući ih pošašću i korovom koji guši sve zdravo i lepo na RPG sceni. Mnoge dobre ljude čiji je jedini greh bila ljubav prema animi alienizovao sam preglasno ih zezajući, nazivajući ih Ganju Buraiden Megaball Shinkoden entuzijastima. Rođenu ženu sam ubio u pojam kad je htela da gledamo „Ghost in the Shell”. „To se u ovoj kući neće vrteti”, grmeo sam kao grozni grmalj s Grmeča. „Danas anime, sutra šou Ivana Ivanovića, prekosutra Džoganijev Youtube kanal, pa da zapratimo Baraka Obamu na Twitteru, postanemo fanovi tamne strane sile i žena u tamnom, da na zid stavimo Palpatinovu sliku, da...” Odgovor na pitanje koje vam se sada vrti u glavi jeste: ljubav je slepa.

Ceo život živeo sam u uverenju da iz Japana nikada neće doći išta što bih poželeo da igram duže od sekunde. A onda mi je danski drugar Uffe poklonio Dark Souls: Prepare to Die edition, igru koju sam onomad ovlaš omirisao na Xboxu 360 i odbacio kao nešto s čim ne želim da se smaram nakon desete uzastopne smrti od prva dva kostura iz prve zone posle tutorijala. „Ovo je stravično teška igra, nije za svakog, možda nije trebalo da ti ovo dam, ali bićeš fasciniran ako zagrebeš ispod površine.” Stravično teška, you say? Izazov plus činjenica da je u pitanju igra za koju pametni umovi kažu da je treba igrati zbog opšte kulture, čak i ako ti se ne dopada na prvi pogled, bili su dovoljni da je ponovo pokrenem. Pokrenem i pokleknem.

Svaki nekromonger koji danas živi je konvert... Dark Souls je igra o kojoj bi smeo da piše i priča samo onaj koji se danima krvav vukao po hodnicima Anor Londoa. Za mnoge igre kažemo da su magične, ali ova je stvarno magična, mislim bukvalno: u procesu njenog nastanka pored programera i dizajnera učestvovala je i inteligencija koja ne hoda na dve noge. Koliko slojeva, koliko suptilnih znakova, koliko neobaziranja na udobnost i potrebe igrača. Kao i svako remek-delo, i Dark Souls je samodovoljan i nezainteresovan za vaše mišljenje.

Ne treba shvatiti da se sada ja u duhu posleratnog pomirenja posipam pepelom, priznajem genocid nad japanskom kulturom i klanjam se na grobu finalne fantazije. Ne, i dalje smatram da je celokupna anime kultura lepljivo smeće. Želim samo da istaknem da je život lep upravo zato što je pun fantastičnih iznenađenja i da neviđena igračka slast ponekad dolazi iz dela sveta čijem ste se potencijalu za umetnost i zabavu grohotom smejali. Dark Souls me je osunčao radijacijom deset atomskih bombi i ne mogu da vam opišem koliko sam nazubljen zbog činjenice da ću, dok ovo budete čitali, igrati drugi deo i presrećan kleti i psovati.

Miodrag KUZMANOVIĆ