Preživljavački hororci iz perspektive prvog lica sve češće postaju weapon of choice malih indie timova, valjda u žarkoj želji da repliciraju uspeh prve Amnesie i Slendera koji su počeli ceo trend. Huntsman: The Orphanage u celu jednačinu pokušava da ubaci i sopstvene specifičnosti (i u tome uspeva, i previše), izazivajući pri tome potpuni kontraefekat.

HTO od uvodnog ekrana deluje kao delo savremenih konzumenata MTV-a i salonskih ljubitelj horora koji su više hteli da naprave igru kojom bi se hvalili prijateljima po Jutjubu i Fejsbuku, nego nešto što bi ostavilo trag u analima interaktivnog strašenja. Nesnosno new age zapevanje u creditsima, i ispovesti i „razmišljanja” napaćene tinejdžerke i nekakvog ocvalog hipstera u početnom meniju samo su uvertira u ono što sledi i što je, nažalost, organski deo igre.

Priča o dvanaest (plus jednom) štićeniku sablasnog i zapuštenog sirotišta koji su otišli bogu na istinu pre svoga vremena, zatiče vas u blizini pomenute ustanove sa misijom da na grob svakog od nekadašnjih stanovnika odnesete po jedan određen predmet sa sentimentalnom vrednošću za svakog od njih. Ovde na scenu stupa element igre koji je valjda trebalo da oduva svako potencijalno dizanje obrva na početku igranja, a koji je odrađen krajnje amaterski i out of place u odnosu na ostatak igre. Elem, svaki od upokojenih likova koji su obitovali u sirotištu predstavljen je portretima razbacanim širom zgrade, uz audio-zapis koji krije sudbinu svakog od njih (i usmerava vas na povezanost likova sa pomenutim predmetima za koje su emotivno vezani). Sami portreti izgledaju jadno, sa šminkom i kostimima na nivou osrednje srednjoškolske produkcije, ali i to brzo pada u drugi plan jednom kada budete čuli amatersku audio-obradu i prenaglašeno glumatanje koje efikasno anulira bilo kakvu jezu koju bi trebalo da osećate. Dodatak ovome su i podjednako diletantski odrađeni FMV filmići koji se emituju na ekranu vašeg mobilnog telefona (zaboravismo da napomenemo da glavni lik, kao svaki rasni hipster, konstantno, bez ikakvog razloga, u jednoj ruci nosa mobilni aparat).

Ostatak ove otužne balade dodatno ojađuje prilično rudimentarna grafička obrada, sa lošim i smuljanim teksturama, kao i nesnosno generička i previše jednostavna arhitektura samog sirotišta po kojem ćete lunjati i otvarati bezbrojna vrata iza kojih se ne nalazi ništa što brzo ne vetri iz glave. Jedini retki čavao koji uspeva da se uporno klimata u lijesu Huntsman: The Orphanagea tiče se, na trenutke, zaista sablasne i napete atmosfere, i to isključivo u trenucima kada budete bili svesni prisustva naslovne babaroge, kao i njegove uloge u celoj ovoj papazjaniji.

Aleksandar DINIĆ