Iz srednjovekovnog fantazijskog miljea u Lure of the Temptress (kojeg smo se podsetili u decembarskom broju), preko naučnofantastičnog okruženja Beneath the Steel Skya, Revolution Software se 1996. godine vraća u sadašnjost i pokreće serijal koji će, kako će se ispostaviti, postati jedan od najvoljenijih u svetu avantura. Prva dva dela pogodila su igračku populaciju tačno tamo gde treba, pa se i dan danas pamte kao ostvarenja bez većih mana (što neće sprečiti izdavače da ih revitalizuju i prebace na mobilne platforme). Kliktanje smo zamenili pipkanjem i mackanjem, što ne znači da je serijal banalizovan, već nasuprot mračnim očekivanjima matorih džangrizala, osvežen taman koliko da privuče novu i mladu publiku željnu izazova. Treći deo (Uspavani zmaj) je 2003. uveo treću dimenziju, izbacio miša kao kontrolni uređaj i uveo gomilu akcionih sekvenci, ali je uprkos svemu održao duh serijala i ostao zapamćen po dobru. Anđeo smrti, četvrti po redu, lišava se vedrog, veselog i koloritnog imidža koji je serijal pratio iz početka i okreće se pomalo sumornom vizuelnom identitetu, ali ipak uspeva da ostane na dobro poznatom, utabanom putu „one avanture što se Slomljenim mačom zove, a koja slomljenog mača poodavno nema”... I priča se tu zaustavlja.

Sedam godina, tri meseca i osamsto hiljada Kickstarter dolara kasnije, pred nama je peti deo serijala. U uvodu, svedoci smo drame koja se odvija 1937. godine ispod vrelog katalonskog sunca, dve godine pred uvođenje Frankove diktature, i izbijanja svetskog rata. Vojnici opsedaju hacijendu i pokušavaju da slome otpor dvojice branilaca, meci lete na sve strane, ali, iako je vreme Španskog građanskog rata, motivi sukoba kao da nisu političke prirode. Porodica jednog od branilaca je spremna za beg, a užurbane pripreme za napuštanje porodičnog ognjišta usmerene su ka spasavanju neobične slike iznad kamina. Tragičan ishod je neminovan, i slika završava u rukama tajanstvenog gospodina ledenog pogleda... Treptaj oka kasnije, selimo se u moderni Pariz, u malenu galeriju čiji zid, između ostalih umetničkih dela, krasi i misteriozna slika, koja je ko zna kakvim putevima ovde dospela. Po prvi put uspevamo da je bolje sagledamo: prepuna je kontroverznih religioznih simbola, kula sastavljenih od tela mučenika, i bogohulno predstavljenih likova svetaca. Slikom figurira simbol uroborosa (ili urobora), zmije koja proždire sopstveni rep. Nekolicina znatiželjnika vrzma se naokolo (svaki od njih sa različitim pokretačkim motivom, kako ćemo saznati u nastavku priče), a među njima prepoznajemo i naše stare znance – Džordža Stobarta i Nikol Kolar. Oboje su ovde iz profesionalnih razloga – Džordž jer je zaposlen u kompaniji zaduženoj za osiguranje umetničkih dela, a Nikol zbog samog karaktera novinarskog poziva, uvek u potrazi za zanimljivim člankom. Prijatno ćaskanje starih prijatelja prekida upad razbojnika sa motociklističkom kacigom na glavi, vlasnik galerije biva ustreljen, a slika ukradena. Nikol nesmotreno kreće u poteru za ubicom, Džordž ostaje u galeriji i baca se u potragu za tragovima, a igraču se (konačno) ukazuje pointer, pa kliktanje može da počne.

Džordž i Niko su prijatno osveženje u moru nebulozno motivisanih likova – nijedno od njih dvoje ne uleće u avanturu naglavačke, veselo srljajući u pogibiju samo zato što su „radoznali i hteli bi da njuškaju”. Stobartu za vrat dahće šef koji bi da izbegne plaćanje visokih premija za osiguranje (te praktično baca jadnog Džordža u vreli tiganj), dok je Nikol žrtva profesionalnog ponosa, uvek u potrazi za „onim savršenim” člankom koji će joj konačno doneti profesionalnu afirmaciju.

Broken Sword je bio i ostao jedina avantura koja je bila u stanju da uspešno napravi amalgam koji bi, s jedne strane, u sebi objedinio stil tvrdokornih noar storija (mračni motivi, tragične sudbine, i Džordž u ulozi naratora), a s druge – veselu, šarenu i komičnu atmosferu s mrvicom romantike. Grafički, igra se u velikom stilu vraća vizuelnom identitetu koji ju je proslavio. Paris u proleće izgleda neverovatno vedro, i podseća nas – u pozitivnom smislu – na stereotipni Pariz iz Warner Brosovih crtaća u kome se ljubavnici ufitiljenih brčića cmaču sa damama sa suncobranima, a Pepe Le Fuj juri jadnu macu... Ni London, u drugom delu igre (u kome ćemo nakratko voditi Nikol) ne zaostaje za ovakvim stilom, pa na mračne i maglovite uličice možemo slobodno da zaboravimo. Broken Sword je igra recipročnosti, prepuna teorija zavera, gadnih njuški i nemilosrdnih ubistava, ali i veselih, pozitivnih likova kojima humor nije nimalo stran. Trodimenzionalni modeli renderovani su cell shading tehnikom i funkcionišu savršeno u kombinaciji sa lepim dvodimenzionalnim pozadinama. Renderovanje likova u realnom vremenu rezultuje i njihovim fluidnijim kretanjem i realnijim senčenjem, ali se mestimično može primetiti i neobično (ali gotovo neprimetno) seckanje pri prelasku karaktera sa jednog na drugi kraj ekrana. Skrolovanje lokacija odvija se u svim pravcima i savršeno je glatko.

Novina u serijalu je implementacija pomalo nepotrebnog hint sistema (nepotrebnog jer igra spada u kategoriju lakših). Otkrivanje rešenja se odvija u nekoliko koraka (svaki put daje se sve eksplicitnija pomoć), pa će sistem igraču najpre diskretno natuknuti šta treba da radi, blago ga gurnuti u odgovarajućem smeru, a zatim uzeti za ručicu, brknuti u oko i proderati mu se na uvo.

U spomen na stara, dobra, vremena, osim modernog interfejsa (gde su stvari u inventaru predstavljene krupnim ikonama u nekoliko redova), tu je i mogućnost odabira „starinskog” prikaza (sa lajsnom u dnu ekrana i fontom kog pamtimo još iz Senke templara).

Nenametljivi humor i scenario isklišeiziran taman onoliko koliko treba za priče ove vrste – lagane, zabavne i pitke – čine da zažmurimo čak i na banalno amerikanizovani Pariz (u kome Francuzi između sebe pričaju smešnim, iskarikiranim engleskim), i počnemo da brojimo dane do izlaska druge polovine ove avanture.

Miša MITRANOVIĆ