Dana 29. marta 2013. godine, iznenada je preminuo Voja Mihailović, jedan od najistaknutijih i najdragocenijih članova redakcije našeg časopisa. Vest o njegovoj smrti ostavila nas je u potpunom šoku i neverici.

Pojava prvih kućnih računara, početkom osamdesetih godina 20. veka, stvorila je čitavu generaciju onih prvih pravih gikova, kakav je bio i naš Voja. Kao i mnogi doajeni srpskog IT novinarstva, potekao je iz „Kluba programera”, grupe ljudi koji su se u to vreme okupljali na Elektrotehničkom fakultetu radi razmene iskustava, strane literature, listinga programa na papirima i audio kasetama. Kao student elektrotehnike, svoja prva novinarska iskustva stekao je radeći studentski časopis „Elektron”, a znanje o kućnim računarima (koje je samostalno stekao, jer se to tada samo tako i moglo), direktno ga je kvalifikovalo da počne da radi i u „Svetu kompjutera”. Prvi tekst napisao je marta 1985. godine, a stalni član redakcije postao je već godinu dana kasnije.

Kada je osnovana Televizija Politika, aktivirao se i tamo, stavljajući svoje impresivno poznavanje tehnologije u službu najmlađeg člana tadašnje Politikine medijske imperije. Bio je odan našoj kući u potpunosti. Primamljive ponude da pređe u druge redakcije učtivo je odbijao, jer smo „Svet kompjutera” i mi u njemu bili njegova druga porodica.

Vojina poslovična druželjubivost činila ga je i idealnom osobom za održavanje prvo BBS-a „Politika”, a zatim je veoma značajnu ulogu imao i u oformljavanju mreža domaćih BBS-ova pod nazivima Pronet i SetNet. Mnogi ljudi van naše redakcije imali su prilike da upoznaju Voju, i online i offline, što nije slučajno jer je baš on promovisao saradnju i zajedništvo, vrednosti koje je lično gajio. Sa razvojem interneta, pokrenuli smo Forum Sveta kompjutera, i još veći broj ljudi bio je u prilici da upozna njegovog administratora.

U temi „In memoriam” na našem forumu, otvorenoj odmah po saznanju o Vojinoj preranoj smrti, možete da pročitate i direktna svedočenja ljudi kojima je on nešto objasnio, koje je nešto naučio, kojima je na bilo koji način pomogao. Upravo naš forum, jedan od najposećenijih i najboljih na domaćem webu, takav je u ogromnoj meri zaslugom korisnika „VojaM”. Administracija velikog foruma je zahtevan posao, ali on je uspevao da se bavi ne samo forumom, već i njegovim članovima – ljudima.

O tome kakav je bio naš dragi kolega možda najjasnije govore nadimci koje smo mu interno nadenuli. Jedan je „Sveznalica Klarisa” (po davnašnjoj dečjoj seriji), zbog „enciklopedijskog” znanja koje je imao, ne samo u stručnom već i u najširem, opštem smislu. Kasnije je, logično, taj nadimak prerastao u „Vojapedia”. Svoje znanje ne samo da je prenosio kroz tekstove, već i u ličnim kontaktima sa kolegama i saradnicima. Tako je „zaradio” i drugi nadimak koji ga je pratio do poslednjih dana. „Deda”, u tom trenutku verovatno najmlađi deda u Svemiru, postao je onda kada ga je neko od kolega tako nazvao videvši koliko pažnje i strpljenja posvećuje mladim saradnicima, svojim „unucima”.

Voja je decenijama bio simbol i oličenje „Sveta kompjutera”, osoba na koju prvo pomisle svi oni koji iole imaju uvida u sastav naše redakcije. Bio je stožer oko koga su se okupljali novi, mladi saradnici. Bio je glas razuma u uređivačkim raspravama i pokretačka snaga „Sveta kompjutera” u svakom smislu. Kolosalno je zaslužan za to što ovaj časopis izgleda i zvuči onako kako ga vidite i čujete, jer je umeo od kakofonije tekstova da napravi simfoniju, a od brljotina reči da napravi slike.

Hvala ti, Vojo.

Iza njega ostaje neopisiva praznina.

10 GOTO 10

S.K.