Samo internet Srbina spasava, ozbiljno

Izjavio sam jednom, izjaviću još milion puta – samo internet Srbina spasava. Ne industrija, ne fabrike, ne rudnici. Internet. Izgleda da to postaje jasno i državi, medijima, omladini, narodu (doduše sporo, brzinom učitavanja slike solidne rezolucije na dial-up konekciji). Barem se tako može zaključiti ako pored SK-a pratite i domaće tradicionalne medije i web portale, zahvaljujući kojima možete primetiti stidljive i nespretne znake rasta svesti u našem društvu o uspesima domaćih kompanija i pojedinaca, koji zajedno čine da „izvoz softvera” (kako to neki vole da definišu) nadmašuje izvoz maline. Već dugo nam malo pozitivnih stvari polazi za rukom. Međutim, ova je, uveren sam u to, na vrhu liste uspeha. Ispred fantastičnog, dva i po miliona puta lajkovanog Noleta, ozbiljno.

Buncam blasfemične misli? Ne baš. Evo jednog primera. Možda (još) niste čuli za Nordeus, ali ta domaća kompanija napravila je igru na Facebooku koju verovatno mnogi znaju – Top Eleven. Nju igra sedam i po miliona jedinstvenih korisnika širom sveta, a lajkuje je više od četiri miliona ljudi. Usudiću se da kažem da je ovo trenutno najveći i najzdraviji domaći brend, nosilac inovacije u industriji kada je jedinstveno korisničko iskustvo na različitim platformama u pitanju, te kompanija čija je perspektiva da postane sledeća (i bolja) Zynga. Nordeus je trenutno najsvetliji primer, ali nije jedini.

Ne zamerite mi na analogiji, treba bodriti sportiste, ali ceniti i druge vrste uspeha. Da školstvo treba da se okrene obrazovanju kompjuterski pismene omladine, nema sumnje. U ovoj državi mogu da žive dobro samo izuzetni sportisti i, nažalost, najčešće samo poslušni profesionalci iz domena tradicionalnijih zanimanja, koji ne zaboravljaju gde im je mesto. S druge strane, i prosečan developer steći će dovoljno za solidan život, bez razmišljanja o stranačkoj pripadnosti, sklanjanja od nekompetetnih šefova ili brutalnih poslodavaca-robovlasnika.

Pomislićete možda da ne može svako da bude „haker” (što bi prost narod rekao), te da su sve te softverske kompanije, koliko god velike bile, zapravo male kada je broj zaposlenih u pitanju, pa se samim tim i njihov doprinos čini neznatnim. Istina je da ne može svaki drugi građanin da bude tech guy, ali je takođe istina da se moramo uhvatiti za ono što nam ide od ruke, pošto nam jurnjava za loptom, pokretanje industrije i mnogo toga drugog očigledno više ne ide.

Vreme je da se uvidi koliko internet i tehnologije mogu odigrati ključnu ulogu u budućnosti Srbije i koliko već sada, bez mnogo podstreka od države i društva, pomažu u održavanju života, čak i rastu mnogih biznisa. Na primer, da li koristite, Donesi.com? Taj servis je mnogo pomogao biznisima na ivici uvećavši broj njihovih mušterija. Kupindo i Limundo? Kada raspolažete ograničenim resursima, dolazi kao spas – način da se zaradi ili nabavi nešto povoljno. Grupovine? Učinile su uslužne delatnosti karakteristične za srećnija društva dostupne i nama, uprkos svim manama ovakvih sajtova i ponudom sa lažnim popustima kada su neke stvari u pitanju.

Ne samo da domaći internet i startap ekosistem pomažu developerima i ostalim tehnološki potkovanim profesionalcima da bolje žive, već podižu na noge i vizionare koji umeju da iskoriste tehnologiju pomažući rast njihovog biznisa.

Ovde gde je mito svakodnevica i obaveza, birokratija okov, gde se državno radno mesto tretira kao dedovina a obaveze kao muka, gde su radnici nenormalni i nerazumni ako traže svoja osnovna ljudska prava, školstvo korumpirano a zdravstvo pod amnezijom kada je Hipokratova zakletva u pitanju, upravo internet može biti glas naroda, put u normalu. Ako ga moćni lobiji ne uguše pupčanom vrpcom – još na rođenju.

To se desilo sa sajtom kakavjedoktor.rs, destinacijom na kojoj je 15.000 građana ispoljilo svoju potrebu da oceni kako se ponaša neko u čijim je rukama nešto najvažnije – zdravlje. Možemo da diskutujemo o mehanici ocenjivanja i kompetetnosti ocenjivača – da li je dobra ili ne. Međutim, to je od sekundarne važnosti tamo gde se liste za operacije protežu do 2020. godine, gde vam lekari sa svog državnog radnog mesta diskretno namiguju da se lečite popodne u njihovoj privatnoj praksi, gde su medicinske sestre nervozne birokrate prvog reda i gde se nemarnost i greške koje dovode do tragičnih okolnosti sistematski pokrivaju od strane gilde koja brine ne o zdravlju pacijenata i časti svog životnog poziva, već o ličnom bogaćenju (čast retkim izuzecima). Kada se pružila prilika da se pročuje glas „malog čoveka”, da se probije ta barijera netransparentnosti i svemoći, ispostavilo se da je prekršen zakon. Deluje da je u pitanju stvar tumačenja. Ipak, pa šta i ako je prekršen? Šta je sa ozbiljnijim zakonima koji se svakodnevno krše i koji dovode do drastičnijih posledica? Treba nam još ovakvih internet poduhvata, u to nema sumnje.

Ivan VESIĆ