Strah je ušao u naše živote i pre nego što su Senke došle. Postepeno sam počeo da primećujem sve veću tenziju u gradiću, preke poglede meštana u lokalnom pabu i porast besmislenog nasilja, tako nekarakterističnog za krajnji severozapad države. Na vestima su šturo izveštavali o bolesti koja je počela munjevito da se širi Evropom. Vlada nas je ubeđivala u to da smo bezbedni s ove strane okeana i da je sve pod kontrolom. Nakon svega što se dogodilo, svi napori da se zaustavi zaraza podsećaju na gašenje šumskog požara čašom vode. Pokušavajući da odagnam loš osećaj koji mi se sve više uvlačio pod kožu, nekoliko dana pre proglašenja pandemije poslednji put sam odveo ćerku i ženu do kolibe u šumi na uobičajeni nedeljni izlet. Sećam se preplašenog Lidijinog izraza kad je srndać iskočio iz šipražja, na nekoliko metara od nje. ’Ćerka jednog šumara ne bi trebalo da se plaši životinja’, nasmešio sam se, pokušavajući da je ohrabrim, ’od njih znaš šta možeš da očekuješ’. Za razliku od ljudi. Prošlo je više od dve nedelje od kada sam ih poslednji put video.

Vest da su mrtvi oživeli primio sam relativno hladnokrvno. ’Kao u lošem filmu’, pomislio sam, iznenađen sopstvenom reakcijom. Bilo je važno da ostanem priseban i da ne dozvolim da mi čudovišnost situacije pomuti razum. Svu nadu da pronađem porodicu polagao sam u priču o bezbednoj zoni u Sijetlu, mestu koje se odupire najezdama Senki, i ljudima koji organizovano pomažu malobrojnim preživelima. Dobrota ljudi nije visoko na listi mojih ubeđenja, naročito u ovim okolnostima – postavi čoveka u ekstremnu situaciju, bez zaštite ustaljenih pravila i udobnog življenja, i gledaj kako moral, humanost i hiljade godina evolucije nestaju u nekoliko dana. Ipak, nisam imao izbora.

Nikada nisam voleo život u gradu, ali, začudo, Sijetl mi se prvi put u životu učinio zaista lepim. Naizgled spokojan, bez zaglušujuće buke saobraćaja, bez gužve na ulicama i odjeka sirena, lišen suštine, podsetio me je na odbačenu, pokvarenu dečju igračku. Da me neko pogleda sa strane, video bi samo senku, obris naspram tamnog neba napuštenog grada. Ne smem da prestanem da se krećem kroz lavirint metropole. Bole me ruke od preskakanja ograda i provaljivanja vrata, umoran sam od neprekidnog trčanja i penjanja po zgradama, banderama i požarnim stepenicama, ali to je jedini način da se preživi u gradu mrtvih. Tu i tamo uspem da odahnem sakriven u napuštenom stanu ili bočnoj uličici. Senki ima svuda, dolaze u ogromnom broju, reagujući na svaki pokret, svaki šum. Nemam mnogo municije na raspolaganju, ali, srećom, ona mi nije preko potrebna – uvek je bolje izbeći direktnu konfrontaciju sa tim stvorenjima, pobeći im iz vidokruga, pretrčati ih, zaobići. Vatrogasna sekira mi umnogome pomaže, ali je kabasta i treba mi dosta vremena dok zamahnem. Pucam samo onda kad me sateraju u ćošak, jer ih buka privlači. Trudim se da gađam u glavu, to je jedini način da ne ožive ponovo. Lišeni svake ljudskosti, idu direktno prema svemu što se kreće, pa ponekad uspem da iskoristim okruženje u svoju korist, pokidane električne žice ili ivicu zgrade. Ne smem dopustiti da me stignu, kao što su stigli Karlu, devojku iz grupe preživelih sa kojom sam ušao u grad. Nakon toga nisam imao izbora, morao sam da je ubijem, ali se trudim da ne razmišljam o tome. Ponekad sanjam da sam ponovo kod kuće i da je sve u redu. Kad se probudim, nekoliko trenutaka ne uspevam da razlučim šta je stvarnost a šta moja imaginacija, ali to ne potraje dugo.

Pre neki dan sam sreo Pacova. Spasao me je sigurne smrti, ali me je pustio kao zamorče u svoj lavirint u kanalizaciji, prepun smrtonosnih zamki. Kaže da mora da utvrdi moju vrednost pre nego što odluči da li da mi pomogne. Trebalo mi je dosta vremena dok nisam uspeo da se izborim sa prostornim zagonetkama, ali sam na nekoliko sati prestao da brinem o Senkama. U pojedinim momentima učinilo mi se da sam previše star za te vratolomije, ali sam iz nekoliko pokušaja uspeo da savladam i najteže prepreke. Pacov je potpuno lud, naravno, ali u datim okolnostima izgleda da više ništa ne može da me iznenadi. Da sam ovog urbanog pustinjaka sreo koji mesec ranije, verovatno bih pozvao policiju. Iz ove perspektive, teško je poreći istinitost njegovih reči. Ukoliko čovečanstvo ikad dobije još jednu šansu, nadam se da će stvari biti drugačije.

Na kraju, kad pogledam iza sebe, imam utisak da se sve dogodilo u trenu, da cela ova nesrećna pustolovina može da se sažme u jedno popodne. Šta reći? Ljudski rod me nije razočarao, naša želja za životom je previše jaka. Oni dolaze, i ne znam da li imam više snage da se borim...

Vukašin STIJOVIĆ