Pojam o kome se malo zna i govori, a za njega mnogi veruju da je sledeća revolucija iza računara i Interneta. Kako je tu svoju želju ostvario (ne)obični student Fakulteta informacionih tehnologija (FIT, www.fit.edu.rs) Miloš Popović sa Uba, a da pritom nije otišao iz Srbije?

SK: Imaš tek 22 godine. Kad si počeo?

Miloš: Veoma brzo, još na početku studija, počeo sam da radim na FIT-u, pošto mi je nedostajalo novca za stan. Na fakultetu sam razvijao informacioni sistem za vođenje fakulteta po standardima Bolonje, e-dnevnik, preko kojeg učenici mogu da prijavljuju ispite i slično. Nakon dve godine, odlučio sam da radim u kompaniji Mocart (kladionice). Bio je to ozbiljniji i izazovniji posao, i tada sam prešao na e-learning nastavu sa tradicionalne. U timu od 50, vrlo brzo sam postao jedan od pet programera koji su postavljali arhitekturu koja se proteže na pet država na Balkanu i kroz 400 uplatnih mesta samo ovde u Srbiji, a mora da radi i pod velikim opterećenjima (recimo, subotom kada su takmičenja).

SK: Sada se baviš bioinformatikom. Šta je to?

Miloš: Bioinformatika je nešto što me oduvek zanima. Zasniva se na sekvenciranju i iščitavanju genoma. Prvo, genom se secka na delove i onda se ti iseckani delovi snimaju hiljade i hiljade puta, čime se dobijaju ogromne količine podataka – kao velika slagalica koja mora da se složi. Za to se razvija softver koji slaže te delove i pokušava da otkrije odakle su oni isečeni: to je jako velika količina podataka bez strukture, samo četiri slova, a podataka ima od 400 GB do 4 TB po genomu – ogromna količina kombinacija četiri slova. Za ovaj deo potrebno je dosta znanja matematike, statistike i verovatnoće. S obzirom na to da se radi sa nekom verovatnoćom greške, potrebno je u softveru predvideti tu grešku i pokušati da se otkrije gde je nastala. Kako je dosta tih problema rešeno gomilom programa koje su pisali ljudi sa raznih univerziteta u svetu, ja trenutno učim sve te programe i pokušavam da ih integrišem u našu platformu koju razvijamo, a koja je namenjena bioinformatičarima. Dakle, mi u firmi Seven Bridges Genomics (sedište je u Bostonu) ne „izmišljamo toplu vodu”, već samo integrišemo postojeće programe, dok ih ja usput učim kako bih jednog dana mogao da napišem nove. Većinu tog softvera pisali su studenti koji dobro razumeju biologiju, ali ne baš toliko programiranje.

SK: Sigurno da je studiranje na FIT-u pomoglo. Ali, obično se posle fakulteta stekne neko opštije znanje. Kakvo je tvoje iskustvo, pošto smo čuli da već na trećoj godini studija ima vrlo malo nezaposlenih studenata? A pošto si pohađao oba – kakve razlike si doživeo između e-learninga i tradicionalne nastave?

Miloš: Stekao sam mnogo znanja na FIT-u, ali je ključno to što mi je pružio poznanstva sa profesorima i asistentima koji su radili na brojnim projektima i preneli nam mnoga znanja. Postoje i predmeti koji nisu vezani za struku, ali su jako podesni i korisni s obzirom na to da nas uče kako se komunicira u profesionalnom svetu, kako se radi u timu... A što se struke tiče, fokus je Computer Science, i to je sve odlično izbalansirano kroz godine studija, a tačno je da je većina studenata već na trećoj godini zaposlena.

E sad, meni je prijala tradicionalna nastava jer sam bio intenzivno uključen i više pažnje sam posvećivao fakultetu, dok je kod e-learninga odlično to što može da se uskladi sa obavezama u životu i sve ostalo je idealno (od materijal do profesora), ali zahteva od studenta mnogo veću samodisciplinu.

SK: Cilj u životu? Odlazak u inostranstvo?

Miloš: Ne razmišljam o odlasku u inostranstvo. Sve što želim jeste da se bavim bioinformatikom, jer je smatram sledećom revolucijom čovečanstva.

Dušan STOJIČEVIĆ