Naš prijateljski nastrojeni komšija Spajdermen ponovo je tu. Nova igra o dobro poznatom čoveku-pauku donosi nam priču o čak četiri verzije ovog stripskog junaka. Sve počinje sa dugovečnim, Neverovatnim Spajdermenom, koga su još šezdesetih godina smislili Sten Li i Stiv Ditko. Misterio, jedan od negativaca ovog serijala, pokušava da ukrade „tablicu reda i haosa” iz gradskog muzeja. Pojavljuje se Spajdermen (kome je glas posudio Nil Patrik Haris) kako bi ga sprečio u tom naumu, a u borbi koja sledi strada umalo otuđena tablica. Dok Misterio beži, Spajdiju se ukazuje Madam Web sa porukom da je zajedno sa glinenim artifektom razbijena i granica između dimenzija, to jest različitih Marvelovih univerzuma. Jedini način da se svet vrati u normalu jeste da četiri Spajdermena sarađuju u nastojanju da pronađu sve delove razbijene tablice.

Ova jednostavna priča dovoljan je razlog da se igraču omogući da, osim dobro poznatog Neverovatnog Spajdermena, vodi još tri verzije ovog junaka. Ultimativni Spajdermen predstavlja osveženu i podmlađenu verziju lika, čija je priča dosta nalik izvorniku, ali sa dovoljno razlika da bude prijemčiva savremenoj publici. U igri on nosi crni simbiotski kostim, zahvaljujući telepatskim moćima Madam Web koja ga štiti od negativnog uticaja vanzemaljskog organizma. Zatim je tu Spajdermen 2099, futuristička inkarnacija superheroja koji se obreo u totalitarnom društvu kojim upravljaju megakorporacije. U igri ima sposobnost brzog reagovanja, zahvaljujući kojoj može da izbegava prateće projektile i napade neprijatelja. Na koncu, tu je i Mračni Spajdermen. Njegova priča odvija se u alternativnom toku tridesetih godina prošlog veka, u svetu koji mnogo više liči na onaj iz stripova o detektivu Diku Trejsiju ili na okruženje iz filma „Sin City”. Mračni Spajdermen kreće se kroz senke, nosi neprobojni prsluk i neprijatelje napada iz prikrajka, dok je na otvorenom u smrtnoj opasnosti.

Upravo postojanje četiri vizuelno i mehanički različita sveta predstavlja glavnu prednost ove igre nad prethodnim naslovima, koji su se bavili Spajdermenovim doživljajima. Deonice iz različitih dimenzija međusobno se smenjuju, sprečavajući tako monotoniju prilikom igranja. Iako je kampanja potpuno linearna, prelaskom dostupnih deonica igrač otključava nekoliko novih odjednom, pa postoji izbor redosleda kojim će pristupiti novim zadacima. U igri ne postoji otvorena gradska sredina koju bi bilo moguće istraživati, ali to ne smeta jer su nivoi veoma lepo dizajnirani. U pogledu grafike i atmosfere najviše se ističu deonice u mračnoj dimenziji, koje su bezbojne i sa zlatnim osvetljenjem, koje preseca mrak u usamljenim snopovima. Podsećaju na popularnije šunjalice, sa „vrućim mestima” sa kojih Spajdi može da napadne protivnike i savlada ih izbegavajući da ikada bude primećen. Nažalost, zadovoljstvo koje nastaje igranjem umanjuje užasna kamera koja prati kretanje po zidovima, te prilično loša veštačka inteligencija protivnika. Od istih mana pate i preostala tri sveta, s tim da su važni trenuci (Quick Time Events) u njima nešto drugačije prirode, jer je mehanika više orijentisana na borbu i rešavanje prostih zagonetki.

Ono što će privući ljubitelje stripa jeste mogućnost da vide poznate protivnike u novom svetlu, različito prikazane u različitim univerzumima. Tako je moguće savladati mračnog Hammerheada ili Oktopusa 2099, koji se u ovoj igri pojavljuju prvi put, te čak dve različite verzije Goblina i Vulturea. Početak svakog nivoa upoznaje igrača sa lokalnim zlikovcem kroz niz stripskih scena, koje zatim prate potera i najmanje dva obračuna. Usput je potrebno savladati brojne obične protivnike i rešiti pokoju zagonetku ili spasti nekog nedužnog građanina.

Nažalost, pomagači superzlikovaca nisu ni do kolena svojim vođama, pa je većinu okršaja moguće rešiti uz nekoliko klikova mišem, bez potrebe za različitim komboima i specijalnim potezima, koje je moguće otključati u toku igre. Slično tome, zagonetke se svode na pritiskanje prekidača i sakupljanje skrivenih predmeta u obliku zlatnih paukova. Iako je svaki boss drugačiji i zahteva kraće prilagođavanje dok mu se ne pronađe „caka”, većina prati istovetnu skriptu okršaja. Prvi put će pobeći, drugi put će iskoristiti svoj deo tablice da dobiju jače moći, što će zahtevati da ih Spajdermen prvo savlada, a onda da se s njima bori u prvom licu, uz naporno izbegavanje i zadavanje udaraca. Srećom, čak i ovakve scene donekle spasava zdrav humor, koji se najviše ogleda u komentarima četiri čoveka-pauka.

Sakupljanjem simbola u obliku pauka i ispunjavanjem usputnih zadataka stiču se bodovi, čijim je trošenjem moguće otključati nove poteze, kostime i druga unapređenja za jednog ili više Spajdija. Za ispunjavanje većine ovakvih zadataka nije potrebno napraviti dodatni napor, jer od igrača traže da uradi nešto što bi i tako morao da ispuni tokom uobičajenog igranja. Prelazak deonica na različitim nivoima težine takođe donosi pogodnosti, jer se tako otključavaju nove stavke u bonus galeriji, uključujući tu i originalne autorske crteže, trodimenzionalne figure likova i slično. Nažalost, meniji u svakom trenutku pokazuju konzolaško nasleđe, pa je mnogo brže i jednostavnije navigaciju vršiti pomoću tastature ili gamepada nego upotrebom miša.

Teško je izvući konačan zaključak o ovom ostvarenju. Priča praktično i ne postoji, većina okršaja svodi se na jednolično kliktanje mišem uz povremeno pritiskanje određenih tastera u pravom trenutku, a i borba sa glavonjama više podseća na listanje stripa nego na interaktvan sukob sa iskonskim zlikovcima. Ipak, ima nečeg u posvećenosti autora da stvore četiri grafički i mehanički različite igre u jednom ostvarenju, da obezbede dovoljan broj raznovrsnih šala koje će čitati čak četiri glumca, omoguće promenu kostima, ponavljanje deonica i obavezan osmeh na licu, koji je tako karakterističan za praćenje dogodovština čoveka-pauka.

Nikola BULJ