Iako survival horror modovi u trećem licu za Half-Life, u kojima nema nasilja, oružja, previše akcije niti bilo čega osim pukog preživljavanja, nisu više baš neka novost, Flesh uspeva da ispriča svoju priču na pomalo nesvakidašnji način, uz zaista zastrašujuću atmosferu koja će malo koga ostaviti ravnodušnim. Ova neobična avantura najlakše bi se mogla opisati kao prava lavkraftovska priča strave i užasa u kojoj se sve vreme plašite za svoj život, ali istovremeno i pitate da li je sve to san ili java. Strah leži u onom nepoznatom, ne u otvorenim slikama od kojih se grči stomak ili u hordama čudovišta koje vas neprestano napadaju. Ovo je jedna od onih modifikacija kod kojih je jeza upravo u suptilnim nagoveštajima i onome što bi moglo biti iza sledećeg ugla.

Priča počinje pomalo iznebuha i naizgled sasvim obično. Ulazite u kola, neko vreme se vozite mračnim putem i slušate radio-stanice koje se prepliću, kada najednom nailazite na prevrnuti automobil i mrtvo telo vozača posred puta. Naoružani isključivo baterijskom lampom, krećete da istražite šta se desilo. Od tog trenutka igra vas uvodi u pravu horor atmosferu. Šetate se po mračnoj i hladnoj šumi, lagano pada sneg, oko silueta drveća vije se magla, a uskoro shvatate i da niste sami. Među granjem povremeno se naziru obrisi čovekolikih prilika koje vas polako opkoljavaju, sve vreme se čuju šuškanje i pucketanje grančica, nekakvo naizgled ljudsko mrmljanje i lagana muzika. Uskoro stižete i do velikog placa punog otpada, buradi, kućica s alatom, ukratko do pravog lavirinta kroz koji se morate probiti da biste preživeli.

Priča igre ispričana je kroz poruke koje nalazite u vidu grafita na zidovima, kasetofona sa nasnimljenim glasom (uzgred, glasovna gluma je iznenađujuće dobra za jedan mod) ili papirića sa nedovršenim rečenicama. Naravno, prilike koje vas prate zapravo su neka vrsta zombija, a kasnije škrabotine dodatno će razraditi šta se zapravo desilo i u kakvoj ste se nevolji našli. Priča se ne može nazvati baš originalnim remek-delom, međutim način na koji je ispričana, kao i nekoliko sporednih grananja (priča naučnice koju saznajete sa kasetofona, na primer) zaista zaslužuju pažnju.

Da bi sve bilo još uzbudljivije, nemrtvih je sve više što dalje napredujete, a kako ni u jednom trenutku nećete dobiti nikakvo oružje, jedini način da prođete pored njih jeste gašenje baterijske lampe i lagano šunjanje. To je unekoliko olakšano time što možete da vidite njihovo vidno polje (krstić označava tačku u koju zombiji gledaju) i da u zavisnosti od toga procenite kuda treba ići, gde se nalaze važne tačke i kuda je najbolje da prođete, ali to zapravo znači da ćete dobar deo vremena provedenog u igri biti u gotovo potpunom mraku. Naziraćete obrise zgrada, drveće u daljini i siluete kako promiču, ali bukvalno ništa više od toga. Zahvaljujući tome, trenuci u kojima možete da potrčite, zastanete i uključite baterijsku lampu predstavljaju olakšanje kakvo ste retko kada osetili.

Mod savršeno uspeva u tome da u vama stvori osećaj da ste lovina, plen i ništa više od toga. Ne postoji apsolutno nikakav način da se suprotstavite neprijateljima – možete samo da se krijete, provlačite, bežite i saznajete kako su se sve te strahote zaista desile, kao i da se nadate da ćete iz svega toga nekako izvući živu glavu.

Pored uspešnog preživljavanja, napredak kroz igru zasnovan je uglavnom na zagonetkama, od klasičnog pronalaženja pravog puta i pravog predmeta koji negde možete upotrebiti (najčešće ključevi za određena vrata), ali i nekoliko klasičnih puzzlea, za koje nagoveštaje ili čitava rešenja opet nalazite u razbacanim porukama. Totalni mrak sve ovo otežava, jer je ponekad pravo umeće shvatiti da se negde uopšte nalaze neka vrata ili prolaz, ali su barem ključni predmeti osvetljeni i jasno označeni. Sve te zagonetke nisu previše teške, štaviše ponekad predstavljaju olakšanje nakon šunjalačkih momenata koji su s vremena na vreme zaista izazovni. Ne može se reći ni da su preterano inovativne, ali fino začinjuju priču i obogaćuju igru.

Mora se, međutim, primetiti da Flesh ima i svojih mana. Šunjanje pored zombija ponekad je previše lako i, ako im niste u vidnom polju, neće vas primetiti čak ni ako ste bukvalno tik pored njih, a čak i ako vas opaze, moguće je pobeći im i sakriti se dok vas oni besciljno traže.

Međutim, kao što smo pomenuli, najjača strana ovog moda svakako je atmosfera, koja može da stane rame uz rame sa Silent Hillom i drugim visokobudžetnim naslovima. Neprestani mrak, šuškanje, osvrtanje preko ramena, prigušene boje i siluete u magli samo su neki elementi koji su zaista savršeno osmišljeni. Tome dodatno doprinosi i sjajan originalni soundtrack. Muzika u potpunosti prati dešavanja i priču, nekad je depresivna, nekad dramatična, ali uvek savršeno primerena situaciji. Sve u svemu, toplo preporučujemo Flesh svim ljubiteljima strave i kvalitetnih igara bez previše akcije.

Jovana KUZMANOVIĆ