Mešanje „Aliena” i „Predatora” datira još od drevne 1990. godine i stripa u kome su naše omiljene karakondžule prvi put ukrstile svoje gadne gubice. Ova unija iz pakla na svet je donela nekoliko knjiga, dva filma i šest ili sedam igara. Guess what? Gotovo sva deca su ispala nakaze, i to u lošem smislu tog pojma. Aliens versus Predator 1 i Aliens versus Predator 2 (Rebellion i Monolith), first-person shooteri izdati 1999. i 2001. godine, možda su jedini proizvodi nesvete matrimonije koji zaista valjaju. Sve ostalo, a pogotovo dva poslednja filma, apsolutni je treš.

Sveža revitalizacija ovog neblagoslovenog braka dolazi u formi Aliens vs Predatora, pucačine (grizačine i nabadačine) iz prvog lica, koju ponovo potpisuje famozni Rebellion. Rebellion? Ako vam je u glavi zapištao klakson za uzbunu, onda se verovatno oporavljate od iskustva koje vam je donelo igranje Rogue Warriora, verovatno najgore PC igre nakon pakistanske pucačine Bhagat Singh (stvarno postoji, igrali smo je u sleđenoj šok-neverici). Aliens vs Predator je, naravno, bolja igra od tog propaliteta, ali nedovoljno dobra u poređenju sa deceniju starim originalom, kojeg šije jedino unapređenjima na grafičkom planu.

Kao i AvP iz 1999, i AvP iz 2010. godine poseduje tri kampanje. Marinac, alien i predator, tri junaka, tri kontrolne šeme, jedna priča u kojoj se prepliću avanture trojice protagonista. Integritet zapleta i produkcije u najširem smislu tog pojma ima veliki problem sa identitetom: igra sve vreme pokušava da vam mentalno evocira uspomenu na klasične „Aliens” filmove (prva dva, pre svega), dok se s, druge strane, koprca u koketiranju sa dva filmska „AvP” ostvarenja. You know, ona u kojima predatori dolaze na Zemlju da jure aliene sporta radi. Prva stavka bila bi sasvim u redu da je Rebellion smanjio doživljaj u virtuelnom dočaravanju Hiksa, Hadsona, Vaskez i ekipe. Piraterija njihovih ličnosti, dijaloga i pogotovo čuvenih rečenica i pojmova (just another bug hunt; game over man, game over! simulated? how many combat drops?) stvarno je nepotrebna, jer daje igri šmek proizvoda nastalog u režiji drooling tinejdžera koji je tek video Kameronov „Aliens” i još nije prestao da se pali i drugovima citira omiljene rečenice. Veći problem od ovog jeste kliše koji je osnovni obrazac zapleta igre i koji predstavlja pačvork bukvalno svih „Alien” i „AvP” filmova. Wayland-Yutani korporacija je zla; njihovi eksperimenti sa alienima polaze k vragu; marinci dolaze da spasu koloniju, ali završavaju zalepljeni za zid sa jajima u stomaku; kraljica se otima kontroli; predator dolazi u ritualni lov i kreće da sakuplja kičme i lobanje. Oh, please.

Od tri kampanje u igri, ona sa marincem je, bez obzira na hiperdežavi, najbolja, najduža i „najudobnija”, i funkcioniše kao standardan, relativno atmosferičan horror FPS. Osećaj teskobe, drastično augmentovan pištanjem motion trackera (beep-beep, beeeep, BEEP!, BEEEEP-BEEEEP!...) i približavanjem neumitne i nevidljive opasnosti više je nego OK, naročito na samom početku, dok je senzacija šuškanja u mraku nepotrošena. Usudili bismo se da kažemo da su glavne zvezde marinske kampanje mrak i zvuk. Audio semplovi pucanja iz M41A Pulse rifle i Smart guna, pištanje trackera i krici aliena znatno ublažavaju nedostatke vezane za prost i neinvetivan dizajn nivoa. Modeli aliena kao i njihovo ponašanje i borbene animacije takođe zaslužuju pohvale. Šteta što sve ovo traje manje od četiri sata, posle čega vam ostaje da priču ispratite iz perspektive aliena i predatora, što je neuporedivo manje interesantno.

Zašto je manje interesantno? Možda zbog nedostatka „humanog” momenta i iole suvisle naracije. Repata zver sa kiselinom umesto krvi i intergalaktički lovac su zanimljivi s mehaničke strane, ali igri iz njihove perspektive nedostaje svega ostalog što ne spada pod kategoriju ugriza, uboda i dekapitacije. Spopadanje marinaca iz mraka, skakanje na glavu civilima, trčanje po zidovima, uključivanje nevidljivosti i šaltanje vizuelnih modova na predatorovoj masci ne mogu da kompenzuju činjenicu da znate šta se desilo na kraju balade (jer ste, je li, završili kampanju sa marincem). Surovost killova iz neposredne blizine i želja da vam statistika na ekranu sa kampanjama pokaže 100 odsto biće vam jedina realna motivacija za prelaženje ovih kampanja.

Zbog prirode samih protagonista igra ima tri različite kontrolne šeme, od kojih navikavanje ne zahteva samo marinčeva (klasičan FPS). Alien je na ovom polju najzaguljeniji – njegov način igre podrazumeva brzinu i kretanje po zidovima i plafonu, uz rizično približavanje naoružanim protivnicima zarad melee likvidacije, što podseća na tumbanje u veš-mašini i lako dezorijentiše igrača. Predator je zbog nevidljivosti i snažnog dalekometnog oružja najlakši za igranje, ali samim tim i najdosadniji. Bacač plazme, bumerang-disk i „one shoot – one kill” koplje svaku borbenu situaciju čine šetnjom u parku.

Miodrag KUZMANOVIĆ