Sleep/Stand By/Suspend i Hibernate...

Kada se računar pita da li mu se „dremka”, „nana”, „kunta” ili bi baš da se „preparira”?

Tokom evolucije operativnih sistema broj opcija koje se nalaze na liniji između potpunog isključivanja računara i beskompromisnog držanja računara operativnim neznatno se promenio. Ukoliko na jednom mestu objedinimo alternative koje su nastale od ranijih ka kasnijim verzijama operativnog sistema Windows, „prilepimo” suplementativne nazive iz GNU/ /Linux cartstva i, naravno, stanje u Macintosh svetu, na tapetu imamo četiri osnovna pojma: Sleep, Suspend, Stand By i Hibernate. S obzirom na to da svi zvuče slično, a svakako sugerišu na manje-više iste radnje, vreme je da razgraničimo šta je čemu namenjeno.

Osnovnu podelu možemo izvršiti na one koji isključuju određene delove hardvera s jedne strane i jedinstveni Hibernate koji omogućava potpuno „gašenje” računara s druge strane. Ukoliko izvučemo „S” ispred zagrade, (S)leep, (S)uspend i (S)tand by svode se na isto, te im je zajednička karakteristika potreba da računar i u ovim režimima ipak bude „u struji” ako se govori o desktopu, odnosno da je neophodna baterija u slučaju notebooka. Svi ovi režimi rada zasnivaju se na premisi da se, ukoliko u određenom vremenskom intervalu ne planirate da radite nešto na računaru, on prebaci u režim u kojem se utrošak električne energije svodi na minimum. Očigledna razlika u odnosu na potpuno isključivanje sistema jeste neuporedivo kraće vreme potrebno da se iz ovog stanja vrati u radno stanje nego pri regularnom uključivanju. Time se pored uštede električne energije doprinosi i tome da se u kraćem vremenskom roku podižu i sve aplikacije koje su pre pozivanja „S” ekipe bile u memoriji...

Hibernacija se, za razliku od prethodne trojke, na svim operativnim sistemima vodi pod istim nazivom. U zavisnosti od verzije Mac OS-a, isti pojam je najčešće „pod haubom”, te se nakon određenog vremena provedenog u Sleep režimu sistem automatski prebacuje u Hibernate. Odakle god da ga posmatramo, filozofija je identična – OS obezbeđuje kopiranje celokupne memorije na hard disk i potom potpuno isključuje računar. Ovo direktno znači da komotno možete isključiti računar iz štekera – svi programi na kojima ste malopre radili biće ponovo operativni u memoriji nakon uključivanja. Očigledno je to da ova operacija iziskuje znatno više vremena nego buđenje iz „običnog” računarskog dremkanja – na Windowsu se pri povratku poseže za fajlom u kojem je zapisan sadržaj celokupnog RAM-a sa hard diska, a pod UNIX-olikim sistemima se najčešće pristupa sadržaju SWAP particije, preformatiranog dela hard diska koji se koristi kao virtuelna memorija.

A gde je granica?

U slučaju nehibernacionih režima, računar prilikom njihovog pozivanja najčešće isključuje hard disk, obara takt ili čak u potpunosti isključuje rad ventilatora i obavezno zaustavlja najveći potrošač – displej. Pored programa koji su bili uskladišteni u memoriji pre prelaska u ove modove, dodatne informacije neophodne za adekvatan povratak u radni režim takođe se upisuju u RAM, a određeni servisi se i zaustavljaju.

Ako uzmemo kao aksiom da su bar dve opcije dostupne u bilo kom operativnom sistemu (hibernacija i jedna iz „S” familije), postavlja se pitanje kada se i za šta opredeliti. Prema nekim proračunima o kojima ćemo govoriti kasnije, krajnje je neverovatan raspon utroška energije tokom godine ukoliko se koriste ili ne koriste ovi modovi „odmaranja” elektronike. Bitan faktor je svakako i brzina povratka OS-a u operativno stanje, ali s obzirom na neizostavnu različitost hardvera, vremena, logično, variraju. U svakom slučaju, za razliku od gotovo trenutne „restauracije” iz režima Sleep, Suspend ili Stand By, povraćaj iz hibernatskog sna uvek je znatno duži. Čak i samo po sebi, „procesiranje” Hibernate moda može vremenski znatno da varira. Naime, nije isto da li po sveže uključenom računaru pokrenete Winamp, preslušate dve pesme i prebacite računar u ovaj mod ili je mašina bila prethodno operativna više desetina časova pri čemu ste neiscrpno surfovali, otvarali dokumente, igrali Call of Duty, radili u Photoshopu... Jedan od najboljih pokazatelja ove pojave jesu starije verzije Firefoxa, koje nakon dužeg korišćenja povlače sa sobom nezanemarljivo duže vreme potrebno za prebacivanje u hibernaciju i kasnije duži izlazak iz nje.

Ipak, odgovor na pitanje iz podnaslova je vremenski period od više od trideset minuta apsolutnog nekorišćenja resursa za potpunu hibernaciju, odnosno jedna od članica „S” unije za kraće vremenske intervale.

Potrošnja energije

Dok ne ovladamo snagom nuklearne fuzije i ne obezbedimo čovečanstvu dovoljno energije za nesmetano napredovanje ili dok EPS ne uvede popuste na korišćenje električne energije za kompjutersku tehniku, što je još manje verovatno, upotreba jednog od navedenih radnih režima u trenucima kada niste za računarom krajnje je poželjna.

Utrošak energije zavisi od zaista velikog broja faktora: tipa procesora (recimo, stariji Pentium modeli lošije stoje od Core2 familije), njegove brzine (za brži CPU potrebno je i više energije), memorije, kapaciteta hard diskova, dodatnog hardvera (TV kartica, USB periferija i sl.), toga da li je računar povezan na Internet (što sa sobom povlači drajvere i/ili veći broj servisa itd.), tipa monitora (katodni iziskuju dvostruko više energije za istu dijagonalu), pa i od toga za šta se računar najčešće koristi (famozni skup „Office i Internet” logično je manje zahtevan od renderovanja ili, recimo, igranja igara novijeg datuma)

Kako biste lakše stvorili sliku o doprinosu vašeg računara ukupnom kućnom budžetu, popričajmo malo o ciframa. Prosečan (ovo uzmite veeeeoma uslovno) računar troši između 50 i 250 vati, štampači i skeneri između 10 i 15 W, ruteri skoro dvostruko toliko, katodni monitori dijagonale sedamnaest inča troše oko 75 vati, dok LCD istih dimenzija troši oko 35. Apsolutno nikakvoj promeni potrošnje neće doprineti uključivanje fensi skrin sejvera, dok se smanjivanje pozadinskog osvetljenja i izrazito tamne pozadine računaju kao veliki plus trajanju baterije laptopa, odnosno manja potrošnja u slučaju deskopa. Za oba tipa računara potrošnja u fazi „S” znači utrošak od oko dva do 10 vati, dok je ta cifra, naravno, „stamena nula” bez perifernih uređaja poput štampača ili kablovskih modema koji i kad su isključeni „vuku„ struju.

Potrošnju energije najčešće možete naći u specifikacijama proizvođača, ali te vrednosti nisu previše merodavne. Najčešće se navodi maksimalna potrošnja, što znači da će često i u peeku rada stvarne vrednosti biti manje. U praksi, razlike su zaista drastične pri radu sa kopiranjem fajlova, prilikom gledanja filmova, slušanja muzike, otvaranja velikog broja grafičkih fajlova... Takođe, jedna od premisa koju treba uzeti u obzir jeste ta da laptopovi generalno troše manje energije od desktop mašina.

Teoretski, relativno je lako izračunati koliko zaista električne energije crpi vaš ljubimac. Za preciznu algebru potreban vam je uređaj koji je u stanju da izmeri snagu u svim režimima rada, ali na osnovu približnih tabela potrošnje koje se lako mogu naći na Netu možete stvoriti neku generalnu sliku stvari. Vreme korišćenja u satima potrebno je pomnožiti ukupnim brojem vati koji se crpe, podeliti sa hiljadu i, najzad, sve pomnožiti cenom kilovat-časa koju nam elektroprivreda naplaćuje (www.eps.rs/zaposetioce/cene.htm).

Implementacija u operativnim sistemima

U GNU/Linux svetu situacija zavisi od konkretne distribucije i, naravno, gremlina... U „davna vremena” hibernacija je bila misaona imenica, dok se danas u većini slučajeva obavlja krajnje bezbolno. Potencijalni problemi mogu nastati sa vlasničkim drajverima grafičkih kartica, ali bogata korisnička zajednica pruža rešenja za sve probleme na koje možete naići.

Mac OS X operacije Sleep i Hibernate obavlja preko sekcije Energy Saver. Pored isključivanja aktivnosti hard diskova kada je to moguće, na ovoj lokaciji može se fino podesiti i ponašanje UPS uređaja ukoliko ga posedujete. Inicijalno, kada vreme neaktivnosti kompjutera dostigne zadatu vrednosti, hardver odlazi u mod slabije potrošnje (Sleep), dok se tek nakon nekog vremena automatski prebacuje u režim hibernacije.

Windows XP u standardnom Turn Off Computer dijalogu, pored podrazumevanog isključivanja i restartovanja, nudi i opciju Stand By. Ukoliko želite da omogućite i hibernaciju, idite na Power Options preko Control Panel: Performance and Maintenance. U okviru poslednjeg taba Hibernate čekirajte istoimenu opciju sa prefiksom Enable i ubuduće ćete moći da prebacite računar u ovaj režim (ne)rada. Dijalog za isključivanje računara je naizgled isti, ali držanjem tastera ’Shift’ opciju Stand By zamenjuje Hibernate.

Pod Windowsom 7 situacija je neznatno drugačija. Pored odjavljivanja korisnika, zaključavanja, restartovanja i kompletnog isključivanja mašine, jedino preostaje opcija Sleep. Šta ta opcija zaista radi zavisi od podrobnih podešavanja kojima možete pristupiti preko Control Panel: Hardware and Sound: Power Options. Pored dva osnovna plana, balansiranog i onog za uštedu energije, precizno podešavanje postiže se preko definisanja vremena neaktivnosti, ponašanja USB uređaja, hard diskova, PCI Express kartica, mrežnih adaptera, pa i dopuštanjem podizanja iz „sna” putem tajmera, odnosno prebacivanjem u „zimski san” preko dostupne hibernacije.

Malo demagogije za kraj

Ukoliko posmatramo UNIX-olike operativne sisteme a posebno servere, nisu retki slučajevi da računari besprekorno rade i po više godina bez problema i isključivanja. Na pozitivnoj strani, potrošnja ovih mašina znatno je manja, a da i ne pominjemo to što se mnoge koriste isključivo „na daljinu”, te i nemaju potrebe za monitorima koji vuku dosta struje. Ipak, u slučaju prosečnog desktop računara, prebacivanje u režim niže potrošnje kada niste za njim krajnje je razumno. U susretu sa budućnošću, koja i u IT svetu mora brzo postati ekološka, idealno je računar noću i u situacijama kada se neće koristiti u dužem vremenskom periodu u potpunosti isključiti ili prebaciti u režim hibernacije, postavljati ga u režim Sleep/Suspend u nešto kraćim intervalima odsustva od mašine i isključivati periferne uređaje kada nisu potrebni. S druge strane, mnoge će možda privući činjenica da jednostavnim podešavanjima opcija oko napajanja lako možete produžiti vreme trajanja baterije na starijem laptopu. Svega navedenog u najboljem slučaju će se pridržavati jedan na svakih 1024 naših čitalaca, ali, ipak, svi bismo mogli da primenjujemo barem deo priče...

Miloš KNEŽEVIĆ