Kupovina preko Interneta

Mogućnost naručivanja robe sa bilo kog kraja sveta u našim uslovima često je ograničena. Čak i kada prevaziđete strah i probleme pri plaćanju internet karticom, čeka vas avantura s prijemom robe, carinom i špedicijom

Broj izdatih platnih kartica u Srbiji je impozantan – odavno je premašio milion. Internet prodaja u zemlji takođe je u porastu, te danas nije teško kupiti IT opremu, karte za koncerte ili platiti pristup Internetu na ovaj način. Nekoliko banaka već duže vreme izdaju i specijalizovane internet platne kartice koje garantuju veću bezbednost plaćanja. Tako gledano, moglo bi se reći da je situacija gotovo sjajna. Da li je tako? Naravno da nije!

Domaće e-prodavnice

E-commerce, kako se popularno naziva trgovina preko svetske mreže, odskora beleži rast i u lokalu. Naravno, taj rast je umeren jer je birokratija učinila gotovo sve što je mogla da potencijalnim prodavcima oteža primanje kartica. Najveći broj domaćih internet prodavnica procesira kartice preko Banke Intese, a prvi procesor za obradu kartica pustila je u rad firma Pakom. Ipak, da bi se kartice primale, potrebno je sklopiti ugovor sa bankom (osim u slučaju Diners mreže, gde je procedura znatno jednostavnija) i upustiti se u implementaciju elektronske korpe. Potpuno je jasno to da će se broj domaćih prodavnica povećavati kako vreme bude odmicalo, i ta priča nije posebno interesantna, u krajnjoj liniji zbog toga što svi virtuelni prodavci postoje i u realnom prostoru, pa uz manje ili veće maltretiranje do robe ili usluga koje nude može se doći i „peške”.

Kupovina po e-svetu

Kod kupovine u stranim e-prodavnicama koren većine problema datira još iz vremena ekonomskih sankcija, posebno vremena NATO intervencije, kada je broj „klinaca” koji su krali robu čineći prevare sa platnim karticama bio ogroman. Ruku na srce, u to vreme takve prevare nisu bile posebno teške, jer su mere zaštite kartica bile veoma loše, te je malo sreće i upornosti sa programima za generisanje brojeva bilo sve što je potrebno. Sve to dovelo je do toga da Srbija vremenom dođe na crnu listu, pa postoji vrlo mali broj internet prodavnica koje prihvataju da robu šalju na ovdašnje adrese. Čak i kada se takve prodavnice pronađu, kupac će se veoma brzo pokajati ako i kada mu se desi proces „špedicije”, koji je veoma maglovita procedura koja znatno poskupljuje naručenu robu.

Šlag na ovu ukletu tortu dodao je i slučaj „Nekerman” od pre nekoliko godina, kada je poznata kompanija za katalošku prodaju odlučila da svojim kupcima robu isporučuje bez plaćanja carine tako što je svaka narudžbina bila slata iz bescarinske zone u paketima čija pojedinačna vrednost nije prelazila iznos od 100 evra, što je bila granica na koju se nije plaćala carina. Kada su vlasti shvatile da bi ovakvo „carinsko pravilo” moglo da ošteti budžet za porez i carinu, odlučile su se za promenu sistema carinjenja i tada je uvedeno pravilo da je carinskom postupku podložna svaka pošiljka koju firma šalje fizičkom licu (dakle, građaninu) čija vrednost prelazi iznos od 30 evra. Zavisno od službe koja vam dostavlja paket, carinski postupak može finansijski biti veoma bolan.

Procedure kurira Jovice

Verovatno je najgora varijanta primanja pošiljke prijem preko međunarodne kurirske službe. Prema našim iskustvima i iskustvima ljudi s kojima smo pričali, najčešća situacija je da paket koji podleže carinjenju prolazi kroz kompletnu proceduru špedicije. To podrazumeva da dokumentaciju za carinjenje, iako zakon predviđa drugačije, kurirska služba priprema za vas. U slučaju DHL-a, na primer, cena usluge je oko 4000 dinara. Roba koja se carini trebalo bi da se carini po jedinstvenoj tarifnoj stopi od 10 odsto (kada je reč o fizičkim licima), nakon čega se plaća PDV na iznos robe uvećan za iznos carine. Primera radi, ako je vrednost robe na računu 100 evra, nakon carinjenja dobija se iznos od 110 evra, na koji se obračunava još PDV po stopi 18 odsto i finalna cena bi trebalo da bude bezmalo 130 evra.

Praksa, međutim, pokazuje drugačije. Kurirska služba će se najčešće poslužiti upotrebom carinskih tarifa po grupama proizvoda, koje variraju od nekoliko procenata za pojedine grupe robe do znatno više od 10 odsto za neke druge grupe robe. Dodatno, ukoliko se u jednom paketu nađe roba koja pripada različitim grupama, pomenuti „kuriri” će za sve komade primeniti najvišu stopu pri špediciji.

Tu nije kraj. Iako postupak carinjenja podrazumeva carinjenje na osnovu računa koji prati robu, ukoliko se nekome u ovom lancu učini da je cena previše niska – na primer, robu ste kupili sa nekim velikim popustom, nije nemoguća korekcija vrednosti na neku prosečnu koja se može videti na Internetu. Za ovo se može naći opravdanje u tome da bi u pokušaju izbegavanja plaćanja carine neko mogao da obezbedi sebi lažni račun sa nižom cenom, ali je problem u tome što se našem sagovorniku dogodilo da regularno kupljen proizvod na Amazonu (www.amazon.com), dobijen sa ekstra popustom, ne prihvate da košta toliko koliko je platio. Dakle, ako vam roba stiže kurirskim putem, vrlo lako može da se dogodi da cena na kraju ispadne neizdrživo visoka, kada se uračunaju trošak slanja u Srbiju, usluga špedicije, carina i porez.

Može li to povoljnije?

S druge strane, iskustvo sa pošiljkama koje su stigle preko pošte uglavnom su pozitivne – ako se radilo o knjigama ili DVD-ovima, na koverti se najčešće sretao pečat „Ne podleže carini”, a i ako je dolazilo do carinjenja, usluga špedicije nije bila vidljiva.

Kada će ovaj problem biti rešen? Put ka EU sasvim sigurno vodi i ka normalizaciji carinskih stopa i procedura, a ulazak u bescarinski režim ili, još bolje, u EU svakako skida carine. Do tada će se pojedine firme i ustanove truditi da nekome ogule kožu sa leđa i može vam se lako dogoditi da, na primer, knjigu koju ste platili 50 dolara sa poštarinom doplatite još barem toliko kada vam ona stigne.

Ako ste ipak spremni na to da „rizikujete” plaćanje carine (i špedicije), vraćamo se na problem koji smo pominjali na početku – broj prodavnica koje prihvataju da robu šalju u Srbiju ipak je ograničen. Ako pričamo o američkim gigantima elektronske trgovine, Amazon će, na primer, bez problema dozvoliti da naručujete knjige, muzičke i video diskove (CD, DVD, BluRay...) na adresu iz Srbije. Međutim, pokušaj naručivanja bilo čega drugog (softvera, hardvera, garderobe i slično) biće uzaludan.

Ne šaljete u Srbiju?!?

Za takve situacije moguće je korišćenje servisa MyUS (www.myus.com), koji omogućava dobijanje američke adrese na koju možete da primate pošiljke. Takođe, moguće je da pošiljke koje primate „magacionirate” tamo i da kasnije sve što ste kupili grupišete u jedan paket i tako prosledite na adresu u Srbiji. Na taj način smanjuju se troškovi transporta iz SAD ka Srbiji, i to na dva načina. Ako kupujete iole skuplje stvari, najčešće će transport unutar SAD biti besplatan, a cene koje MyUS naplaćuje za slanje ka Srbiji znatno su niže od cena koje se plaćaju direktno kod prodavaca (ako je to uopšte i moguće). Otvaranje naloga na MyUS-u košta 20 dolara, a godišnja pretplata je 60 dolara. Naša je preporuka da se udružite s nekim za ovaj servis i tako zajedničke troškove svedete na minimum.

Kako (bezbedno) plaćati

O bezbednosti plaćanja na Internetu bilo je mnogo reči, ali s obzirom na to da se stalno priča i o prevarama na svetskoj mreži, nije loše ponoviti nekoliko elementarnih pravila kako da izbegnete da postanete žrtva. Ako odlučite da kupite neki od moćnih medicinskih preparata čiju ste reklamu dobili preko emaila, nemojte se nadati ničemu dobrom. Šalu na stranu, treba kupovati samo u prodavnicama koje su iole ozbiljne: dakle, postoje izvesno vreme i ne prodaju sumnjivu robu ili usluge, posebno ne pornografske. Takođe, treba biti siguran u to da je otvorena SSL konekcija sa tom prodavnicom ili procesorom za obradu kartica na koji vas je prodavnica prosledila. Proverite sertifikat koji se koristi za enkripciju (klik na katanac u web čitaču) i to bi trebalo da bude dovoljno da može da se kaže da ste bezbedni.

Dokle god sledite logiku iz nevirtuelnog života (svoju karticu verovatno ne biste dali nekome sumnjivog izgleda, ne biste platili sumnjivu uslugu na ulici i slično) prilično ste bezbedni. Pored provere sertifikata prodavca, od „pecaroša” ili phishinga štitite se i tako što ćete na sajt prodavca odlaziti direktno, a ne praćenjem linka koji vam je stigao mailom. Postoji i solidan broj alata koji vas štite od zlonamernih sajtova, te čak i Internet Explorer ima phishing filter.

Internet kartice

Ako želite da budete baš bezbedni, savet je da koristite neku od takozvanih internet kartica koje izdaje nekoliko banaka u Srbiji (Banka Intesa, Raiffeisen banka...). Ove kartice omogućavaju da na račun za koji je vezana kratica putem elektronskog bankarstva prebacite tačno onoliko novca koliko biste želeli da potrošite u tom trenutku. Tako, ukoliko neki zlonamernik pokuša da zloupotrebi broj vaše kartice, neće uspeti jer na njoj najčešće zapravo i nema novca. Naravno, ovo je bezbedno jedino ukoliko ne uplaćujete unapred velike iznose na taj račun – pravilna procedura podrazumeva da sa vašeg deviznog tekućeg računa na namenski račun vezan za internet karticu prenosite sredstva neposredno pre plaćanja.

Naravno, od gluposti nema zaštite. Ako nikada niste igrali Loto na Mreži (a sva je prilika da niste), onda nemojte da poverujete kada vam neko saopšti da ste dobili premiju i da sve što je potrebno da uradite jeste da ukucate broj kartice i platite minimalni iznos za troškove prenosa. Nemojte da verujete ni onima koji vam nude da zaradite pravo malo bogatstvo ako im pomognete u tome da pare prenesu s jednog kraja sveta na drugi. U svim slučajevima reč je o prevarama koje se najčešće nazivaju „nigerijskim”, jer su ih upravo hakeri iz te zemlje započeli.

Nemojte verovati ni banci koja vam pošalje mail da postoji problem sa vašom karticom i da je potrebno da unesete njen broj kako bi se sve rešilo. Ako posumnjate da postoji bilo kakav problem sa karticom, telefonirajte se odmah banci. Čak i ako ne koristite tzv. internet kartice, savetujemo vam da karticu kojom plaćate na Internetu pratite preko on-line bankarstva. Čekanje mesečnih izvoda nije dobro rešenje za brzu reakciju.

Hoće pare, neće karticu

Za plaćanje roba i usluga od pojedinaca (na primer, na www.ebay.com) najčešći servis koji se koristi je PayPal. Građani Srbije još ne mogu zvanično da otvore nalog na ovom sistemu za prenos novca, ali postoje trikovi koji vam ovo mogu omogućiti. Ohrabrujuće je to što po svoj prilici ovi trikovi od sledeće godine neće biti potrebni. Naime, početkom juna, na konferenciji iFRONT rečeno je da bi Srbija tokom 2010. godine trebalo da bude uključena u PayPal sistem za plaćanje preko Interneta. Ministarka za telekomunikacije Jasna Matić na toj konferenciji je izjavila da je planirano da Srbija 2010. bude uključena u sistem PayPala. „Vlada Srbije će do kraja godine uskladiti svu zakonsku regulativu kako bi se stekli uslovi da građani mogu nesmetano da obavljaju plaćanja putem Interneta”, istakla je ministarka. „Neke korake u tom pravcu smo već napravili, na primer uvođenje elektronskog potpisa, što je svakako uticalo na jačanje elektronskog poslovanja. Sve to doprinelo je tome da PayPal uvrsti Srbiju u svoju listu za 2010. godinu”.

Trik-rešenje

No, dok čekamo takav razvoj situacije, ako vam PayPal treba samo za plaćanje, nalog možete otvoriti tako što ćete navesti da živite u Bosni i Hercegovini, a pri tom koristiti neku od platnih kartica čija numeracija nije jedinstvena za Srbiju. Naravno, sve ovo radite na sopstvenu odgovornost. Možemo sa sigurnošću da kažemo da smo ovu proceduru isprobali sa internet Visa karticom Banke Intese, a na forumima se mogu naći informacije i o drugim karticama koje rade ili su radile. Nakon unošenja broja kartice, sistem će „naplatiti” mali iznos novca sa vaše kartice, a u opisu transakcije će se nalaziti broj koji je potrebno da unesete na PayPal kako biste potvrdili da imate potpunu kontrolom nad karticom koju koristite. U slučaju pomenute banke, e-banking sistem vam omogućava da momentalno vidite informaciju o transakciji i da registraciju završite trenutno.

Servis koji vam omogućava da bez trikova otvorite nalog je www.moneybookers.com. Ovaj sistem za prenos novca najčešće se koristi za plaćanje usluga kao što su one koje nudi RapidShare (www.rapidshare.com), ali i za online klađenje i kockanje.

„Štap i kanap” rešenje

Ukoliko ne želite samostalno da kupujete na Internetu, na raspolaganju vam je i nekoliko domaćih posredničkih sajtova koji, uz određeni procenat, nude da robu naruče umesto vas. Na taj način kupujete po unapred definisanim cenama – u trenutku naručivanja i plaćanja znaćete koliko će vas koštati roba koju želite, ali je izbor najčešće ograničen na one prodavce u inostranstvu sa kojima taj posrednik radi. Uz malo pretrage po Googleu naći ćete one koji se bave ovakvim posredovanjem, ali je činjenica da se njihov broj smanjuje, najverovatnije zbog toga što sve veći broj ljudi robu naručuje samostalno.

Na kraju, ukoliko želite maksimalno da smanjite troškove prijema robe, posebno ako se radi o skupljim stvarima, to možete rešiti uz malu pomoć prijatelja iz inostranstva. Mnogi naručuju robu iz zemalja EU na adrese prijatelja u Mađarskoj, a zatim po robu odlaze lično – ovo će posebno biti olakšano ukidanjem viza za zemlje potpisnice Šengenskog sporazuma. Kada takvu robu uvozite u zemlju i posedujete račun koji dozvoljava povraćaj poreza, prilikom izlaska iz Mađarske potrebno je da taj račun overite, a zatim na ulazu u Srbiju prijavite robu za carinjenje. Carinu ćete platiti po jedinstvenoj stopi od 10 odsto (plus PDV), ali ćete sledeći put kada budete ulazili (u ovom slučaju) u Mađarsku biti u prilici da naplatite PDV koji ste prijavili za povraćaj prilikom napuštanja EU. Tako se može višestruko uštedeti i izbeći silno nerviranje.

Ipak, ovakav uvoz robe nije baš virtuelan i pomalo je u suprotnosti sa idejom e-kupovine koja je tema ovog teksta, ali u nekim slučajevima predstavlja najpovoljnije rešenje.

Relja JOVIĆ