Stavio sam lice u knjigu, osećajući sve jači pritisak korica na priklješteni nos

Kuzmo, čak i Barak Obama ima Facebook nalog, ’ajde više kreiraj i ti, pa da se zezamo kad imaš vremena – reče mi onomad u mejlu jedan drugar koji i dalje živi na civilizovanom severu Srbije. Kakav neverovatno ubedljiv argumenat, pomislih ja, uzimajući svežu rolnu toalet papira, nameren da kreiram kapitalni unload. Čak i Barak Obama...

Moja strasna odbojnost prema svim vrstama instant mesindžera i socijalnim zajednicama na Internetu potiče još od vremena kada je ICQ, pored emaila, bio jedina opcija za neobavezno ćakulanje i traženje nekoga za virtuelno mlaćenje prazne slame. ICQ ikonu u systrayju doživljavao sam kao ključaonicu kroz koju me neko posmatra i jedva čeka da se koncentrišem na posao ili igru da bi mogao da me nesmetano davi zahtevima, pitanjima i zaključcima od kojih mi se spava. Ovaj mesindžer je na mom računalu opstao cca 12 dana, što je fantastična cifra za čoveka koji zazire i od telefona. Tehnologija je od tih drevnih dana sredine devedesetih godina XX veka drastično napredovala, pojavile su se masovne multiplayer igre, socijalne mreže nalik Facebooku i MySpaceu, ali moja reakcionarna shvatanja postala su još kruća. Društvena interakcija koja je samoj sebi cilj za mene će doživotno ostati besmislena, zakleo sam se razdrljene košulje, stojeći iznad leša jalove komunikacije sa krvavim nožem u ruci. But, potreba za nečim što bi me iznerviralo u februaru, omogućivši mi da napišem još jednu bla-bla kolumnu, bila je razlog koji se napajao tom odbojnošću. Napravio sam Facebook nalog pod ekstremno lažnim imenom, pronašao drugare za koje mi je žao što nemam RL vremena i krenuo da interaktujem.

Dva dana sam razmenjivao životinjice i sadio virtuelne biljke u pauzama četovanja i umiranja od smeha od tuđih profila, sakupljajući blistavu zelenu tečnost koja mi služi kao fuel. Punite se, o baterije zla! Upoznao sam nove drugare, koji su me uputili na druge, nimalo manje interesantne likove. Osmeh se širio i skupljao, zavisno od temperature u sobi. Dva dana razmene socijalnih liquida, tokom kojih sam se osećao kao spot za „In Bloom”: sve sam doživljavao na autopilotu, bivajući (istraživačko) novinarski ljubazan, dok mi je kroz glavu flešovalo razbijanje instrumenata na bini. Stavio sam lice u knjigu, osećajući sve jači pritisak korica na priklješteni nos.

Onda sam shvatio u čemu je problem. Nije u pitanju nikakva mržnja prema čovečanstvu, već puko nepristajanje na limitiranost forme internet komunikacije bez cilja. U MMORPG igarama komunikacija je apsolutno goal-orientated: guild chat doživljavam kao operativni bunker u kojem se posle ofanzive puše cigare i upoređuju zbirke ušiju i zlatnih zuba koje su troops sakupili tog dana, uz prostačke šale, zadirkivanje i kreiranje spartanskog bonda između ljudi koji seku glave i krče šume. Soba u kojoj se diskutuje o podvizima, slavi, akciji, paležu i silovanju, bez obzira na njen virtuelni karakter, ima opravdanje kao jedino moguće mesto za takvu vrstu aktivnosti. Ostali oblici međuljudske interakcije na Internetu koji imaju leisure poentu (ili je uopšte nemaju) potpuno su isprazni iz prostog razloga što će svako normalan uvek izabrati „Full Monty”, odnosno odlazak u kafanu, lov ili na fudbal sa ljudima koji mu nešto znače. Slučajevi prekookeanske komunikacije sa ljubavlju koja pere sudove u Londonu su, naravno, opravdani, ali sve drugo je kukavičluk i lenjost koja nema nikakve, čak ni štetne posledice.

Šta bilo ko može da ima od razgovora putem Interneta? Od upoznavanja novih ljudi, čije samo korišćenje ovog metoda komunikacije pokazuje da su besposleni, besmisleni, bespolni ili naprosto usamljeni. The Way of the Warrior mene totalno sprečava da takve individue uopšte shvatim ozbiljno, bez obzira na zabludele primerke rodbine i prijatelja koje moram da trpim takve uboge kakvi su.

Facebook i njegovi naučno-fantastični naslednici, nalik na core-mind chat sobu na koju ćemo se spajati priključivanjem kabla u glavu, ostaće uvek i zauvek jeftina imitacija konfrontacija u kojima osećate miris (ili smrad) sagovornika koga možete uhvatiti za uvo ukoliko se pravi da vas ne čuje. Tupson bi zaključio da i igre podležu istom pravilu, da su jeftina imitacija realnosti, ali bi zaboravio da pomene da uzbuđenje koje one generišu nema alternative. U slučaju modernog FPS-a sa alternativom ostajanja bez nogu u Avganistanu taj argument donekle stoji, ali kod osvajanja svemira, spaljivanja planeta ili vođenja armije Haosa u jurišu na poslednji bastion otpora Imperije ova teorija nekako ne pije vodu.

Miodrag „Šmaksi” KUZMANOVIĆ